U životu mi se sasvim slučajno „namestilo“ da onim što sam radila i što mi se dešavalo izbegnem niz pitanja okoline na temu kad je i šta potrebno biti i raditi da bismo ceo svet učinili zadovoljnim nama.
Jer, ako drugi misle da smo dobri, onda ćemo se tako i osećati, zbog njih. Ispunili očekivanja, jupi!
S tom razlikom što moj plan nije bio da sa onim „urađeno“ štikliram na vreme (a tek je to definisanje pravog vremena cirkus) stavke tipa završi fakultet, zaposli se, udaj se, rodi jedno pa drugo dete, itd. Jednostavno, desilo se.
Moglo je da bude i drugačije, sve ili ponešto. Moj plan nije bio da uđem u kalup koji te definiše kao dobrog, uspešnog, normalnog.
Nisam srećnija zbog toga što sam izbegla pitanja i šuškanja iza leđa da nemam stalni posao, da sam sama, nešto mi ne ide sa rađanjem. I da sam samo zbog toga što sam van klišea čudna, luda, manje vredna.
Užasavam se takvih stavova o drugim ljudima. Užasavam.
*
Gledam neke ljude sada sa uglavnom sa pristojne generacijske distance, moj je put solidno i duži i sadržajniji od njihovog, pa zapažam i ono za šta ni ne slute da se vidi.
One kojima je „mast hev“ (must have) u 21. veku da se udaju i rode dvoje dece u određenom vremenskom periodu koji nema veze sa mogućnostima i sposobnostima, nego sa postavljenim standardima.
Gledam ih kako žive uljuljkane u lažno uspešne i kvalitetne živote nesvesne površnosti koju svakodnevno ispoljavaju i svih nedostataka koji se na dnevnom nivou gomilaju. Vidim kako sa visine gledaju one koji žive drugačije, kao da su manje vredni od njih.
I pitam se gde su rasli, ko ih podizao i zašto, zašto, zašto misle da su bolje od svih ostalih?
*
Srećem ženice potpuno nesvesne da nije uspeh samo udati se u određenim godinama, odmah roditi dvoje dece i misliti da im nema ravnih. Za početak, taj koga smo upoznale trebalo bi da bude u skladu sa našim a ne očekivanjima okoline.
Valja taj brak i negovati a pre nego što do njega dođe razmisliti da li to radimo zato što smo naučeni da je vreme za to, ili iz prave ljubavi i zrelosti za onog ko nam u svemu odgovara a ne samo zato što se pojavio u našem životu u trenutku za udaju.
Nedavno je jedna koja je upravo osvojila vrh očekivanja udajom i rađanjem dvoje dece, devojku njenih godina koja nema bračnog partnera, dete i živi sama, ne trepnuvši proglasila „čudnom“ i osobom sa kojom nešto nije u redu. Bukvalno tim rečima. A do juče je i ona živela sama! Zar je čudno kad je neko sam? Ili je čudnije biti s nekim i napraviti život kakav drugi misle da je normalan bez obzira na sve drugo što vodi do nekih životnih sadržaja?
Roditi jedno a odmah potom i drugo dete jer je tvoja starija sestra već rodila dvoje pa ti zaostaješ, zašto misliš da je to uspeh? Po cenu sopstvenog zdravlja, kvalitetnog vaspitanja te sada već prilično zapuštene dece u vaspitanju rađati kad drugi misle da treba i koliko drugi smatraju pravim brojem meni nije uspeh nego tuga.
Da ne gledam to svojim očima, tačno bih mislila da je izmišljotina. Jer, one, ostvarene blagovremenim osnivanjem porodice i pravljenjem potomstva nisu najbolje kao što misle.
Naravno da je predivno biti majka, ali nije svako rođen za to, i ne znači da zbog toga manje vredi. Ponekad je poštenije slušati sebe i pratiti sopstveni a ne ritam sredine pa živeti sam. Toliko je loših roditelja i nevaspitane i zapuštene dece!
A znam jednu, svakodnevno je trpim, i nju i njene lažne uspehe.
Da, lažne. Jer nekako misle da su bolji od ostalih zato što su napravili decu i ona ih rodila. I tu je po njima kraj, to je kruna, najveći uspeh, sad su najbolji, najpametniji, mogu šta hoće i kako hoće. Osim da se tom decom bave, za to su umorni i naravno oni najbolje znaju. Svakog ko nema decu spuste vrlo bezobrazno u stilu „šta ti znaš“.
Kao da je za pametovanje potrebno poroditi se, čuj uspeha…
Sasvim nesvesni da su na početku a ne na kraju puta, ne bave se potomcima nego šepure činjenicom da ih imaju u nekih lažnim uverenjima da su uspeli u životu. Nisi, nikako, bar ne još.
Paradiraju s onim „valjda ja najbolje znam, ja sam majka, otac, mi smo roditelji i možemo šta hoćemo“. No u godinama iza mene nagledala sam se takvih i videla kako su mahom tužne sudbine takvih roditelja, kako splasnu dok im je dika u svetu kriminala i droge, kad čvrsto žmure i uveravaju i sebe i druge da je sve u redu.
*
Ne biva da si završila posao majke porođajem i da se decom baviš samo kad imaš vremena i kad si odmorna. Ne može tako. Naravno, nisi dobra majka ni ako si sasvim zaboravila na sebe i ceo svet i posvećena isključivo njihovim potrebama. Majčinstvo je balans između te dve krajnosti, uz svesnost da neke stvari ipak treba da staviš u stranu, trajno ili dok klinci malko ne porastu, jer je to zrelo razmišljanje žene koja je odlučila da rodi dete u određenom, za nju dobrom trenutku, a ne očekivanja familije, komšija iz rodnog kraja ili da bi se držao korak sa prijateljima.
I to što neki ljudi ne vole da im tuđa deca vrište, ciče, skaču po glavi i ispoljavaju razne oblike nevaspitanja i bezobrazluka ne čini ih lošim a roditelje ispravnim jer zaboga, pa to su deca.
Jesu, ali tvoja. Tvoja deca su tvoj ponos ali i briga i problem. Moja ne, i neću da ih trpim.
Jer imam svoju decu. S kojima sam radila i živela drugačije nego vi sa vašima, pa znam da uopšte nije teško reći detetu u određenom uzrastu da niste sami u zgradi, na primer. To je mnogo lakše nego proglasiti komšinicu koja živi sama čudnom i ignorisati reči druge, iskusnije ali žene koja je izabrala da ne rađa.
Mukica mi je od umišljenih koji druge gledaju s visine misleći da su oni, da smo mogu slobodno da kažem mi u braku sa decom bolji od ostalih. Ama nismo, nikako!
Ni bolji, ni srećniji, ni više u pravu ni sa više prava. Kvalitet nečijeg života ne određuje da li i sa kim živi nego kako i zašto. Da li je neko čudan, lud, manje vredan ne definiše bračno stanje i broj porođaja.
Iliti – koliko god dece da imaš ako bacaš đubre s terase ti si nevaspitana i vrlo primitivna i sebična, takva si i dok balavac kog si rodila vrišti jer se njime ne baviš a onaj drugi šutira gelender dok ćaskaš metrima daleko od njih kao da nisu tvoja briga.
To tako biva kad neko pomisli da je bolji od drugih samo zato što je zadovoljio formu, a za sadržaj, pa ko o tome još mari?
Oni što čuju koliko zvonite dok ponižavate druge, i koji imaju i nemaju potomstvo, žive sami ili sa partnerom, svejedno. Odjekuje vam suština. Kao svaki prazan prostor…
