Lična korist je najvažnija

Ima trenutaka u životu kada zastanemo i razmišljamo o malim i velikim, dobrim i lošim, bitnim i nebitnim stvarima.

Koliko god da smo od rođenja slušali slične poruke o tome šta jeste a šta nije dobro, kako treba da se ponašamo i šta da cenimo, svako od nas različite stvari svrstava u drugačije kategorije u svom životu.

Malo zbog toga što smo jedno slušali u teoriji, a drugo viđali u praksi. Nešto više zato što se sistem vrednosti okrenuo naopačke a život desetostruko ubrzao, zatrpan nepotrebnim ali i neizbežnim usisivačima vremena. A posebno zbog toga što nismo svi isti, već vrlo različitih potreba, navika, karaktera.

U gomili svega a ničega, primetno je da najvažnija postaje – lična korist.

*

Iz bilo koje oblasti. Bez obzira kako utiče na druge. Nebitno kako se do nje dolazi.

O poštenju, moralu, časti, ljudskosti, o tome se odavno ne razmišlja.

Da li su te neke vrednosti koje razlikuju dobrog od lošeg čoveka isparile, povukle se u tišinu, ili možda nikad zaista nisu postojale kao stvarne već naučene uloge koje fenomenalno igramo da bismo se uklopili?

Kako su zakoni sve više postajali mrtva slova na papiru, a sistem kazni prašina koju bacamo u oči onima koji ih očekuju, tako su sve vidljivije postajale poražavajuće vrednosti.

*

Do pre par decenija u sistemu školovanja dobri učenici su nagrađivani, hvaljeni, voleli su ih drugari. Danas se više pažnje posvećuje problematičnom, nevaspitanom i agresivnom. Čuj, pažnje!

Angažuje se čitam tim, razni psiholozi, pedagozi, silni stručni razgovaraju s tim detetom i njegovim roditeljima, ako im se uopšte odazovu. To se pazi kako mu se obraća da se njegova sirota dušica ne povredi, da tata ne napiše prijavu ministarstvu, o kazni niko ni ne razmišlja. Nema veze što je iz čistog hira razbilo nekom detetu glavu jer ga je nerviralo zato što je mirno, uči, ne psuje i ne divlja.

Vrednima se neradnici smeju, maltretiraju ih, vređaju, a u tom ponižavanju upravo nečinjenjem ičega da se sankcionišu takvi bezobrazluci, pridružuju se svi koji bi trebalo da se bave vaspitanjem dece.

I to se, što je već dugo vrlo vidljivo, preslikava i kada ta deca porastu. Dok jedni pune glave znanjem i vredno rado verujući da će biti među onima koji svet čine boljim mestom, drugi kopaju na sve moguće načine da bi napunili džepove.

*

Odnos prema učenicima mi je kao prvi slučajno pao na pamet. Zapravo, gde god se okrenem suočim se sa, meni strašnom, primarnom namerom da ljudi čine štošta samo zbog lične koristi, a da ne trepnu kada time povređuju druge.

Da li vam se dešavalo da vas se sete samo kada ste im potrebni? A kada im pozajmite novac, spojite s njima nedostižnim ljudima, završite ono što nisu mogli, jave li vam se ikad kasnije, a da im opet nešto ne treba?

Ima tih nekih slatkorečivih koji, kao vešti govornici, otope naše duše i kada zatraže nešto od nas, mi kao da jedva dočekamo da im se za tu silnu dobrotu prema nama, i odužimo. Ako nam slučajno zatreba hiljadu puta manja usluga, nema teorije da ćemo uspeti da dođemo do njih. Ne, ne izbegavaju nas, oni nas ne vide, mi za njih ne postojimo kao živa biće, samo kao alat, upotrebljiva roba lične koristi radi.

*

Postoje i oni koji preskaču fazu ljubaznosti, prisnosti i lepih reči i odmah se prave da nas ne vide. Bože, koliko se često osećam tako nevidljivo! Koliko mi smeta ne samo kad me ne čuju nego i bukvalno prelaze pogledom preko mene kao da sam vazduh a ne živo biće koje tu stoji i gleda!

I ako reagujem kad u supermarketu pokušaju da pređu punim kolicima preko mene u redu, što sa takvom slasću ne dozvoljavam, ili me guraju ne bi li bilo gde stigli par sekundi ranije, toliko sam nemoćna u životno bitnijim situacijama…

Boriti se ili odustati na vreme? I šta to uopšte podrazumeva? Biti bezobrazan, odbaciti sve vrednosti, vikati ili raditi nešto deseto? I kada je uopšte i za šta – pravo vreme?

Da li treba ići do kraja, do poslednjeg grama snage, poslednjeg daha ne bismo li izbegli da neko, gazeći po nama, dođe do onog od čega samo neki drugi imaju koristi? Koliko možemo da trpimo, telom i dušom, ta ponižavanja odbacivanjem i ignorisanjem? Šta je gore za nas – da preživljamo te udare ali se ne damo iako nema rezultata, ili odustanemo odmah od borbe, tako izbegnemo da nas i dalje povređuju ali nas boli to što smo se predali?

Treba li uopšte zadržavati misli i posvećivati se takvim ljudima i događajima, možda staviti im do znanja da nisu fer i da vas unižavaju svojim ponašanjem, ili takođe podići glavu i okrenuti leđa njima, zauvek?

Ko bi ga znao…

*

Ako ne umemo da odbacimo sve što smo naučili da mislimo i radimo da bismo se osećali dostojnim da sebe smatramo čovekom, uvek će nas makar bocnuti, ako ne i sasvim izbaciti iz ležišta, nečiji put do isključivo lične koristi.

Nebitno da li je reč o nečemu sasvim benignom ili od životnog značaja. Da li je neko fin i blizak s vama dok od vas ima koristi, makar to bila obična podrška koja mu je za nešto potrebna? Takav je dok vam kao nov ne proda za velike pare neispravan ili kraden auto, stan pod hipotekom koji i nije njegov?

Nijanse su u pitanju, čak i ako od vas uzme „vau“ sumu novca za svoje akcije a posle vas strpa u zatvor. Bar meni. Jer, svakako je reč o nekome ko vas je upotrebio pa razočarao, a vi ste mu verovali.

Pa i kada je reč o komšijama s poslednjeg sprata koje su bile spremne za renoviranje zgrade kada je na redu bila rekonstrukcija krova a svi to plaćali, ali se utišale kada je došao red na vlagu u prizemlju, što ste sami plaćali.

Kolegi koji nikad ne može da završi zadatak na vreme pa mu pomažete, ali kad ste zakasnili 5 minuta odmah vas je prijavio šefu uz napomenu da to stalno radite, iako to nije istina. Onako usput pomenuvši da treba da mu se poveća plata i, ako može, dobije vaše radno mesto.

Devojci koja vas je ludo volela kada ste joj obećali dugo toplo leto u kući vaših roditelja na moru, a s povratkom kući našla zamenu na fakultetu, jednog koji odrađuje vežbe i hvata beleške umesto nje.

A meni, eh, meni je žao što smo sve manje ljudi u onome što mislimo i radimo a sve više neka čudna vrsta koja ide ka tome da upropasti sve oko sebe.

I samo zbog glupave – lične koristi, bez osvrtanja, straha, obzira. Bez ičega.

Categories:

Povezane objave

Dragi ljudi!
Ima nas raznih…Neki su probali i na žalost uspeli da hakuju moj sajt, koji je
Povlačenje ručne
Stigli smo do tačke u kojoj više nemamo priliku da makar udahnemo iznad površine vode.
Da li si baš siguran
Koliko si siguran da je to što tvrdiš stvarno tako? Da je bilo, da jeste
Dok čekaš da sutra postane juče
Možda su se sasvim slučajno poklonili moji lični momenti raznih istina sa pandemijom korone. A
Smiri se, ne čuju te
Da sam svaki put kada sam ovo čula dobila dinar….dobro, ne baš dinar, bolje evro,
Komšija, njegova krava i lopov u najavi
Ne znam da li smo tu misao preuzeli od nekog naroda, da li u drugim
Veruj svojim očima
Često mi se čini da nam je izobilje informacija i njihovih izvora nanelo više štete
Paradajz, praziluk i ostali turisti
Vala smo se i ovde i u svetu raslojili i podelili na grupe, podgrupe, makro
Prevruće i prehladno
Ovo je strašno, u januaru pada sneg i mnogo je hladno! Koliko mnogo? Minus dva.