Posao u medijima upućuje me na brojne ljude, uvlači u hiljade priča i pruža informacije i saznanja iz brojnih oblasti. Jedan deo dopre do javnosti, često samo ono najbitnije, iz mnogo logičnih razloga ali i onih besmislenih kao što je nedovoljno interesovanje publike za takve priče.
Skoro pune dve decenije bavila sam se temama vezanim za decu, njihov fizički i mentalni razvoj, što u mojoj autorskoj televizijskoj emisiji, što u jednom časopisu. Hiljade dece i roditelja, stotine stručnjaka sam srela, razgovarala sa njima u onom zvaničnom delu – kao novinar, i kasnije mnogo duže kao žena, majka, čovek.
Neke oblasti sam vrlo dobro upoznala. Ne može čovek pored njih samo da prođe i bez emocija, kad završi posao da ih ostavi iza vrata…
Zahvalna Univerzumu ili kome već na zdravoj deci, u svakom smislu, posvećivala sam se onima koji na žalost nisu bili te sreće.
*
Možda mi je uvod malo dugačak, ali mislim da je važan jer je tema „pipava“.
Elem – moja drugarica slične karijere i načina na koji radi, pre par godina mi je ispričala svoje loše iskustvo s majkom blizanaca od kojih s jednim, sasvim vidno, nešto nije bilo onako kako je očekivano u tom uzrastu.
Mnogo dece je, isto kao i ja, sretala i upoznavala, jasno je prepoznala simptome autizma. Dugo se grizla za jezik pred večitom dilemom onih koji nisu eksperti ali i roditelji tog deteta, pred pitanjima da li išta reći majci i ocu, kako i kada.
Nije bila direktna u pokušaju da im skrene pažnju, ali je „uspela“ da, na izvestan period ostane bez njih kao prijatelja. To je, na žalost, vrlo česta reakcija.
Dok misle i na pitanja odgovaraju sa „Moje dete je sasvim u redu“ nesvesno gube dragoceno vreme da se detetu pomogne. Emocije pomute razum, ili ne znaju u čemu se njihov mališan razlikuje, nemaju informacije kome treba da se obrate, šta da urade i očekuju.
A tu je i ono naše pogrešno da se loše dešava uvek tamo nekim drugim ljudima i da su znaci da nije tako slučajnost, sitnica koja će proći. Posebno kada je reč o govoru i svim elementima komunikacije deteta sa ljudima u okruženju, ali i govorom tela.
I stvarno – kako, kad i da li išta reći roditeljima, ako ne njima kome je moguće obratiti se, kako pomoći i ima li smisla uopšte se time baviti ili je najbolje praviti se da ne vidiš i ne znaš – to su dileme mnogih ljudi.
*
Ako ste se ikad našli u takvoj situaciji da vidite da se neko dete razlikuje od ostalih a da ne izgleda da su roditelji toga svesni, verujem da razumete o čemu pišem.
Tanke su i skoro neprimetne granice i razlike između živahnog i preterano nemirnog deteta, tihog i stidljivog koje ćuti i onog koje ne govori, pospanog i histeričnog, ljutog i agresivnog.
Nisu ni sva deca ni odrasli isti, i ta činjenica često prikriva problem kom bi se trebalo posvetiti jer najavljuje niz drugih teškoća. Recimo kod autizma kao spektra problema (u stvari poremećaja, ali to mi je baš teška reč) dešava se da dete iskazuje velike sposobnosti i neobične talente za nešto i time odrasle udaljava od istine.
Problemi u govoru se često tolerišu skoro do polaska u školu, tepanje i šuškanje je tako slatko, kao i izvrtanje reči, a tu je i onaj strašni stav da dete jednostavno „tako govori“. Mnogi nemaju sluha da primete probleme, celog života se bavim govorom, od toga živim, pa ih brzo i jasno uočavam.
Moj pokušaj da ukažem na njih prilepio bi mi etikete uobražene pametnjakovićke koja prepotentno prodaje pamet…Ne bi primetili ni „D“ od dobre namere da pomognem dok je probleme moguće rešiti…
A ono što čujemo ja i retki oko nas brzo postane svima uočljivo, rađa probleme sa čitanjem, učenjem, pamćenjem, brzinom, spretnošću, logikom, mišljenjem…dug je spisak, tek, zrno postaje lavina koju je teško zaustaviti.
*
Kada sam komšijama skrenula pažnju na ponašanje njihove dece koje ne samo što svakodnevno po najmanje 4, 5 sati remeti naš mir nego je i zabrinjavajuće, dobila sam niz uvredljivih reči uz bahato ponašanje od oca, koji misli da ima prinčeve koje svi treba da trpimo.
Ta deca satima trče i lupaju u zid. Mnogo je dece bilo i u ovoj zgradi i oko nas, jasno je da nije reč o nestašnoj dečjoj igri. Kako ih stalno čujemo, ne idu nigde sem u vrtić. Deca imaju 4 i po i 6 godina i komuniciraju – vrištanjem, svakog dana po više puta, vrlo često u trajanju od čak 20, 30 pa i više minuta, tako da se čoveku digne kosa na glavi. Koje podseća na kreštanje ptica. Ako ne vrište onda plaču. U svemu tome glasni su ne onako kako deca umeju, nego kao osobe koje imaju neki problem. Kada govore to je na nivou dece mlađe od dve, najviše tri godine.
Da li je reč o nevaspitanju, bolesti, malim ili velikim, rešivim ili ne problemima, tek – ma koliko to njihovi roditelji mislili, ponašanje i komunikacija njihove dece nije, kako se to kaže, normalna.
Reći im nije vredelo, žmure i tačka.
*
Jeste da se deca kojima je, kako je to danas moderno, sve dopušteno, ponašaju kao ona koja imaju neki razvojni problem, ali ne vidim u tome razlog da se ipak ne potraži stručno mišljenje i pomoć već kod prvih signala. Čekati da dete odraste i promeni samo od sebe na bolje je utopija.
Ako dete jednom ubije muvu, to je njegova detinja reakcija. Ali ako od tog dana mesecima svakodnevno ubija insekte, počinje da gađa kamenčićima kučiće i mačke, lomi i prevrće predmete po kući, uživa u opominjanju koja ga ne dotiče i ponavlja agresivno ponašanje, nema tu više zabave. Dete ima psihički ili bilo koji drugi problem da je najslađe na svetu i ma koliko da ga volite!
Niko nije savršen i ne treba da bude. Ali, nije sramota potražiti pomoć dok je problem malen i deluje bezazleno, posebno ako nije jedan. Viđala sam posvećene roditelje koji ljubav nisu iskazivali samo maženjem i žmurenjem nego konkretnim koracima. Bila sam svedok neverovatnih uspeha.
Jer, suština je da se dete osposobi najviše moguće za samostalan život jednog dana, da mu bude što lakša svakodnevica, da bude srećno.
Da li ste čuli da neka deca štipaju i ujedaju? Ima ih. Neopisiva je sreća roditelja kada to prestanu da rade jer su ublaženi ili eliminisani uzroci takvog ponašanja.
Da li ste ikad videli suze majke čije je dete naučilo razliku između juče, danas i sutra? Znate li koliko nedostatak svesti o tome uništava kvalitet života? A u početku je to bila samo jedna lepa, mirna beba koja je satima mogla besprekorno da slaže kocke i ćuti…
Koliko se od radosti tresla žena čiji sin već tri dana nije neprekidno satima udarao u zid posle nedelja terapija i rada sa našim, moram reći izuzetnim ekspertima iz oblasti razvoja deteta, i koliko je ta promena uticala da svakog dana bude sve bolji i sve bolje!
*
Na žalost, mnoga deca nemaju tu sreću.
Znam, roditelji iz najboljih namera, u silnoj ljubavi ne vide realno, nisu u stanju da čuju druge i stalno i sebi i ostalima ponavljaju – „Moje dete je sasvim u redu“.
Retki znaju da nije ali kažu sebi – „biće“.
I samo tada stvarno i bude.
Reći ili ne, i kome, kada vidimo da nešto ne štima – to ostaje kao večita dilema…
Ali svakako – onima koji žele nešto da urade ponuditi pomoć, zagrljaj i reči podrške, to je uvek poželjno.
