Kad čovek dobije dete, sve što se dešava postaje spektakularno. Kao da istorija čovečanstva ispisuje svoje prve stranice. Posebno su prve godine iz ugla slučajnih posmatrača nenormalne, ali kada dete poraste, neke takve slike postaju uspomene koje greju dušu…
Moj tata je bio posebno nenormalan. Nije bio mladić kada sam se rodila, i ta nakupljena želja da ima kćer plus njegova priroda, činili su ga ludim ocem.
Nekih se stvari na žalost sećam kroz maglu, nekih mislim da se sećam jer su milion puta prepričavane. Recimo, mojih susreta sa raznim Deda Mrazevima.
Prvi je bio nebitan, valjda se susret poklopio s vremenom za spavanje. Sledeće godine sam normalno plakala kada su me stavili čoveku u crvenom u krilo! Sve zbog fotografije! A tih godina fotoaparate je trebalo podešavati pa je to trajalo, ja sam kao i ostala deca ronila suze i mlatila nogama po kesi duplo većoj od mene.
Već sledeće godine sam dobro znala da uz bradatog gospodina ide i poklon. Naravno da sam volela igračke! I naravno da mi ih kao i svakom detetu nikada nije bilo dosta. I ono što nije bilo naravno ali je već tada ispoljavalo moj karakter, nisam bila oduševljena svakom igračkom i umela sam jasno to da pokažem.
Znate ono kad su pokloni podeljeni na one za dečake i one za devojčice, a zatim i decu do godinu, 3, 5, 7 i više godina? E, tako je neko iz sindikata mamine firme odlučio da sam ja sa dve i po – beba. I da mi u novogodišnji paketić treba staviti meni totalno nezanimljive gumene igračke. I taj neko je te kese labavo povezao, tako da svako dete može odmah kada dobije svoju kesu i da je otvori i vidi šta je to Deda Mraz doneo. I da, ako sam ja u grupi te dece, nastane haos…
Izgleda me pogled u kesu nije očarao, nisam se mnogo radovala ali ni bunila. A onda sam videla da su starije devojčice dobile – lutke! Zašto ne i ja? Pokušala sam da se menjam s nekima, nisu me ni primetile. Vukla sam Deda Mraza za ruku da mu se požalim, samo me potapšao sasvim nezainteresovano po glavi. A onda sam – uključila sirenu!
Mala jesam bila, ali, sad će neki reći da je to i vidljivo, rano sam progovorila i mogla u tom uzrastu da izrazim ozbiljno verbalno negodovanje, oslikavajući svoje nezadovoljstvo suzama, sedenjem na podu, zapomaganjem.
Naravno, tati se slomilo srce. Umeo je kada bih plakala da uđe u stanje panike i istovremeno potpunog razumevanja. Nisam histerisala, samo sam jasno pokazivala da nisam zadovoljna.
Hoću lutku! Hoću lutku! Tata, daj lutku! Neću ovo, hoću lutku! Ja sam velika, volim lutke, hoću lutku! Ovo je tata ružno!
Neki čudni ljudi mislili su da će me sludeti slikanjem sa Deda Mrazom. Ma, važi! Nisam htela! Gurali su mi u ruke moju kesu koju nisam želela ni da pogledam. Pokušavali da mi objasne da su i u njoj divne igračke. A gde je lutka? Nema! Tata, hoću lutku!
Moja majka nije imala baš toliko razumevanja, da se samo ona pitala izneli bi me odatle kao vreću krompira. I onda ceo dan kvocali kako sam ih obrukala pred maminim kolegama, bla bla bla. Ali, srećom, tata kada sam u pitanju nije nikada slušao savete i fermao šta drugi misle…
Mamina firma nalazila se u tadašnjoj ulici Maršala Tita (kasnije Srpskih vladara, danas Kralja Milana). Okružena i te sedamdeset druge prodavnicama. Jedna je bila puna igračaka. Što je moj otac znao.
Dok sam nesrećna plakala i oko moje glave mlatili čokoladama i zekama, tata je negde nestao. U stvari je otrčao do prodavnice igračaka i kupio mi veliku lutku. Onu koja će u mom kasnijem životu, s obzirom da je imala prelepu crnu dugu kosu, biti poznata kao Crnka. Onu od koje se nisam odvajala dugo, dugo. Lutku za koju su neki procenili da nije za moj uzrast i nisu je stavili u paketić. Zapravo, i veću i lepšu od lutaka u paketićima…
Tata je utršao sa kupljenom lutkom u svečanu salu, popreko gledajući one koji su njega isto tako gledali. Lutka! Suze su stale i ja sam čvrsto grleći moju novu drugaricu tati poklanjala osmehe i radost.
Volela sam lutke a ne gumene igračke, nisam se uklapala u taj uzrasni kalup u koji smeštamo prvo decu a zatim i sami sebe. Jer je to dobro za naše godine, pol, okruženje, da bi mislili lepo o nama, da ne štrčimo…A šta ćemo kad se neko pobuni? Pa pokušavamo da mu skremo pažnju, zamajemo ga onim što mi mislimo da je za njega.
Ja se nisam dala prevariti, a ni moj tata. Nije mario za pametnjakoviće oko njega. Nećeš zeku što pišti? Hoćeš lutku? To je sasvim u redu. Jedino, kad se tako neko pobuni i bude podržan od tate, problem nastane kada i drugi shvate da mogu da dobiju ono što žele a ne što im drugi nametnu…
Tata me izneo iz sale za proslavu u trenutku kada su još neke devojčice bile na ivici suza jer su i one želele svoje lutke…
Nisam bila premala za nju, kažu da sam se od prvog trenutka s njom lepo igrala. Zeku i stale gumene dandrmolje moji su dali nekoj deci iz komšiluka. Slatkiše sam normalno smazala.
I danas tako. Ono što neću – neću, ali kad je u pitanju ono što znam da želim…I baš me briga ko će da prevrće oči i negoduje. Neka ostane da leži u tom kalupu koji misli da je njegov, a u stvari su mu ga drugi napravili. Jer je kalupe lakše spakovati na gomilu…
