Koni i Beka su ta tri dana lajali naizgled neprekidno. Kao što rade psi kad osete nevolju.
Znala sam da silazi stepenicama. Sporije nego inače. Možda zato što to čini – poslednji put. Da otvorim vrata? Ma ne. Ali, treba da je pozdravim. Ipak, ne. Misliće da se opraštamo. A opraštamo se. Verovatno. Ne ne ne, ne želim u to da verujem. Ali tako je. Ili nije?
Kada je prošla pored naših vrata ščepala sam Beku u ruke i istrača iz stana. Teta Dobrila, da Vas pozdravim. Teško je završiti taj, možda, poslednji zagrljaj…Beka joj liže ruku. Ne mlati repom. Dobrili oči vlažne, ne plače, samo su vodene i mutne.
Zna li? Ili veruje u tu neku priču. Da ne ide u starački dom. Nego u banju. Pa će se vratiti u svoj dom. Koji je familija koliko sutradan krenula da prazni i priprema za izdavanje. A nedelju kasnije već napunila podstanarima.
I da li to zna u svakom trenutku ili samo u onima u kojima me prepoznaje? I zašto odjednom postoje i oni u kojima se ne seća koječega?
Vraćam se u stan. Totalno sam dezorijentisana. Pitala sam njene rođake, jer svoje dece nema, gde je vode. I zašto to čine tako mučki, tri dana pred Novu godinu, 10 pre Božića, koji toliko voli?
Od kada je kum preminuo, naša kuma koja je živela sprat iznad nas, spremala je česnicu i radovala se tom Božićnom danu s nama. Da deci cakle okice u očekivanju da nađu novčić. A uvek ih je stavljala više, tako da svaka nađe makar jedan.
Od kada se kum pridružio mom ocu tamo negde gore, moja majka i kuma nastavile su poznanstvo dugo 5 decenija svakodnevnim ritualima, od kafe ujutru, ćaskanja o lekovima, bolestima, politici, preko telefonskih razgovora sredinom dana, do zajedničkog gledanja TV serija i ozbiljnih diskusija ko će koga i kada preći, zaljubiti se, napustiti, sresti.
I sad, teta Dobrilu su odveli. Mogla bih reći, i izbacili iz njenog doma. Rekli su da će joj tamo biti bolje. Tamo gde sedi u malenoj sobi, s nepoznatim ljudima, gde nema serija, prepričavanja doživljaja iz godina kada je ceo svet bio njihov.
Odveli su je nakon što joj par dana nije bilo najbolje. Prevalila je osamdesetu, pila razne lekove, par puta izgubila tle pod nogama. Ceo komšiluk je brinuo o njoj, ne bi bila ni gladna ni žedna. Ali ne pitaju se oni koji te vole nego oni s kojima deliš porodično stablo…
Milion je priča, te nisu joj davali lekove, te ne može više sama, gubi se, izgubila se, tamo će je lečiti, neće je lečiti…Milion priča i kao rešenje ono čega se plašila. Da joj otrgnu život iz ruku.
Ima onih kojima je u staračkim domovima dobro. Ljudi koji u tome ne vide ni problem ni kraj. Ona nije takva. Voli svoj sto, svoju sobicu, kad čuje korake u zgradi…pogled s terase, zidove ispisane uspomenama na njenu malu porodicu…mirise srećnih dana. To što je sve što vidi i dodirne – njeno.
Odveli su je iznenada. Možda su to dugo planirali, čekali prvi trenutak kada joj neće biti dobro. Mnogi ne brinu ni o roditeljima, a kamoli rođacima. Posebno ako ti stari ljudi imaju šta da ostave u nasleđe. I ako je to nešto stan i konto u banci, onaj devizni.
Možda grešim. Zapravo, volela bih da je tako. Možda iz mene progovara bes i nemoć. Koga zvati da pomogne? I da li treba ikoga zvati? Kako se izboriti da neko blizak i drag ima pravo na životni kraj kakav želi, u svom domu?
Uđem tako, negde oko 6 popodne kod mame, i kada ne vidim Dobrilu da sedi na kauču, nešto se u meni zaledi. Hoćemo li se ikada više videti?
Volela je, kada bih negde išla, da mi baš ona zakopčava rajsferšlus i poravna haljinu na leđima. Radovala se svakome od nas, posebno deci, kao da smo rod najrođeniji. Delila s mojom majkom i brige i strahove, i radosti i osmehe.
Nadoknađivale su sve ono što im je promaklo dok su radile i jurile nošene mladošću. Sećale se svojih muževa, plakale i cerekale. Kao tinejdžerke. Kada im je treća partnerka u tim druženjima otišla na onaj svet, grčevito su se uhvatile jedne za drugu.
Sada je i ta druga, otišla. Ostala je moja majka. Sama. Jeste, mi smo tu, ali mi jurimo negde neprekidno. Nose nas naše godine. Ona više ne može da nas stigne.
Prijavljuje mi da se čula telefonom sa Dobrilom. Teši se i kaže mi da je možda dobro što su je odveli. Jer joj je ova pričala svašta, mahom o stvarima koje nemaju veze sa realnošću. Vratila se sirota u neki prošlost, otišla u rodno mesto, pa do godina kada su se tek useljavali u zgradu. Kaže, nije znala kako da priča s njom. Dobrila joj priča gde je putovala i gde će sutra ići, a moja majka zna da se nije pomakla iz belog sobička u tom staračkom domu…Da li je to od previše ili premalo lekova, od bolesti, godina…?
I sad, kad nje nema, Koni i Beka manje laju…pa se u hodnicima zgrade lakše čuju koraci onih koji njome više nikada proći neće, i čuju njihove ispričane priče.
I teško je kada znaš da je jedan život ugašen i pretvoren u puko preživljavanje do konačnog odlaska. I kad nema dalje. Kad je kraj. A bilo je baš lepo.
Bilo je lepo videti svakoga dana u isto vreme blagu staricu koja ti se raduje. Koja je beskrajno volela život i imala čega da se seća. I baš je tužno kad znaš da više nikada neće lagano uhvatiti kvaku na vratima, da joj Beka neće skočiti u krilo i da se verovatno više nikada nećemo videti. Jer nije bilo spremnih da joj pomognu i da se strpe, puste je da se ugasi na svome. Pa su joj pod izgovorom bolesti oteli pravo da živi onako kako je želela.
Pravo da živi, zapravo. Jer tamo gde je, ona više nije žena kakva je bila. Ona više nije.
