Što ja volim kad sve svetli i kad je živih boja! Znam, priroda je svet oko nas obojila baš onako kako treba, ali ja nekako volim da to sve bude intenzivnije…
Što ja ne volim mrak! Da li je neka trauma iz detinjstva, šta li, tek, ne volim kad je tmurno, sivo, kad se mešaju bela i crna do besvesti.
A ne volim ni kada je osvetljenje uključeno u prostorijama u kojima niko ne boravi. A to je već u fascikli zvanoj „znaš li koliko košta struja?“…
Zato zima nije moj špil karata. Toliko me smori da nemam snage ni da zevam. Jedva trepćem. Ne znam gde sam pošla i da li sam uopšte igde krenula? Jesam li zvala…? Da proverim…Poslala? Uradila? Pitam ljude nešto pa mi se mozak otkači pre nego što čujem odgovor. Pa pitam opet i umesto odgovora na pitanje dobijem zabrinut pogled kojim me analiziraju.
Kad nema boja, moj IQ mislim da ima prednak minus. Kad je sivo, snagom maratonca se trudim da nađem motiv da se pokrenem. Nekako uspem, pa mi bude lakše.
Jer, kad krenem, ne zaustavljam se. Samo je problem u ovom mraku – da krenem. Zapravo, da se uopšte setim da bih mogla nešto i da uradim.
Hajde što mi telo spava, nego mi pamet uopšte ne radi. Posebno ćelije za racionalno razmišljanje. To su oni dani kad, dok sedim u toplom, zvoni telefon i ja pristajem na svašta za par dana „čim otopli“.
Pa dođu ti dani, pa mi budu kratki jer sam budala svašta prihvatila dremajući kao medved u fotelji…
Možda imam i neke traume sa vašara, šta ja znam. Mislim, čim volim da sve toliko svetli. Mora sunce da sija da te oči zabole. I da u talasima mora iskri kao zvezde, onako da moraš da se namrštiš kad ih gledaš.
Šalim se. Nemam traume s vašara, zapravo, nemam nikakva sećanja na vašare. Ali, to za svetlo i boje, ne šalim se.
Naravno da znam gde su granice i gde prelazim granice ukusa. Ali, volim da se igram.
Zato valjda volim more. I sitan pesak na obalama. I plavetni beskraj iznad nas. Sve što je dotakao zrak sunca.
A možda to ima neke veze s tim što sam, rođena u maju prvo udahnula beogradski miris behara, one godine kad je smog bio strana i retkima poznata reč.
Što mi je od prvog dana priroda oko mene darovala sve najbolje, što nisu morali da me trontaju, što sam mogla da se praćakam bosa, spavam kraj otvorenog prozora…
I tako zimi ja bežim u neke slike. Besomučno ih posvetljavam, bojim, igram se uglovima posmatranja.
Jer, sve u životu može biti i svetlo i tamno, i svedeno i raskošno, u dve ili milion boja. Sve je zapravo u oku posmatrača.
A ja ne volim kad me ono što vidim ne tera da duboko i lagano udahnem, i ne razvuče ivice usana u smešak.
Dobro, priznajem, ima to veze i s tim što kad poželim da podignem ruke ne mogu, koči me 5 džempera i jakna debela kao barem dva jorgana, bez kojih bih bila tužna santa leda…
I što me pogled na svako drvo čini tužnom. Gledam, baš juče, krošnje, i umesto lišća u njima vidim – kese! Kese! I to neke tako dronjave, još veća tuga da te uhvati. Ne jednu nego mnogo kesa. Otkud ih ima toliko u mom gradu, po ulicama i drveću?
Možda ih i leti ima, ali se od zelenila ne vide. Ma, nema ih toliko. Valjda.
Nekako mi je ovih sivih i blatnjavih dana sve takvo da čovek lako izgubi razlog, nadu, želju, snagu, energiju. Ništa mi nije sto posto, sve mi je možda, ne znam, valjda. To je zato što mi se, valjda, blato uvuklo u mozak…A možda me sivilo umrtvilo. Ne znam.
I tako onda tražim boje. Ne ne ne, ne oblačim ih, bar ne one intenzivne, nisam baš toliko ni luda ni ovisna o njima. Ne krečim zidove njihovim nijansama. Ne crtam ih po prozorima.
Priznajem da sam se nećkala izmeću žutog i pink kaputa, i srećom kupila crni. Manje zbog nijansi više zbog prljavih dana koji bi ih slali na hemijsko čišćenje često i mnogo.
Radim to kao da sam dete, kupujem šarene olovke, blokčiće, stvari u lepim šarenim kutijicama. Gledam fotografije. Posebno one s raznim mora. Ali i sve nastale u periodu od marta do oktobra. Dakle, meseci kada je sunce dragi i veliki deo dana.
I čekam da se pojave tu oko mene. Pa procvetaju, zamirišu, opkole nas. Ma i da počnem da kijam od mlade, svetlo zelene trave, neka me, samo da je ima. I da me majka tera da kupujem i presađujem biljčice da terase lepše izgledaju. Pa poludi kad umesto bordo kupim drečavo roze muškatle.
Pa obujem moje sa zlatnim kaišem drvene klompice, ručno ih pravili preda mnom, po mojoj meri, u Italiji prošlog leta. Pa uzmem moju šarenu ležaljku, sipam kafu u crveno-roze šolju, uzmem knjigu i jednu od onih olovaka sa srcima. I sednem pod zeleno stablo, a ne njemu kao krv se crvene mlade višnje.
I budem na svom. Boje su tu, svetlo je tu, nema šta da nedostaje.
