Budim se posle 12 sati sna. Da li je to bio san, ili padanje u nesvest? Enivej. Budi me telefon. Možda bih da nije tog zvona, prespavala i ceo dan. Ali, sve je u redu.
Protežem se i krckam zglobovima. Ništa me ne boli. To! Lagano ustajem i krećem u novi dan: otvori kučićima vrata da istrče u dvorište, obuci se. Ah, to ne. Zaspala sam obučena. Dakle, presvuci se…
Čovek se na dobro lako navikne. E meni je dobar ovaj vazduh nadomak Dunava. Daleko od gradskog prevoza, raskrsnica, haosa. Dobro mi je ovde gde se u daljini čuju traktori, ponekad poneko prozuji automobilom do svoje kuće, gde se kere u daljini čuju i mešaju s cvrkutom ptica tu, par metara dalje od mene.
I Koni koji ih ne vidi i laje kao lud, da li zato što ga nerviraju ili zato što bi možda da se igra s njima, tek, laje. I Beka koja na njihov poj reaguje tek kad čuje Konija.
Uvek krenemo u naš mali raj prepuni planova šta ćemo – da radimo. I svaki put nas prvi udah čistog vazduha ošamuti i mi uhvatimo spori ritam Vojvodine. Takoreći ne radimo ništa, osim što se lečimo od ludila urbane sredine i radne nedelje.
I sad može da mi kaže ko šta hoće, ni jedan nerv mi se ne trza. Nekako me skoro pa baš briga. Jer, ovo je sveto mesto za nas, ono na kojem smo ponovo živi i svoji.
Muž je doneo iz sela bundevu. Ispeći je ili ne? Poneli smo kolače od kuće. A opet, grehota da se toplota rerne u „smederevcu“ ne iskoristi. Vadim plehove, tražim neki manji i shvatam da ih dugo nisam koristila. Cele zime, zapravo, ni jednom ove sezone loženja.
I krenu slike. Fali nam naš drugar. Pomogao nam je da nađemo ovaj prostor, kao za sebe da ga je tražio. Njegovo mesto za resetovanje je samo par kilometara dalje od ovog našeg. Voleo je da dođe, da začinimo pilence i opkolimo ga krompirom pa zapečemo u rerni. Ima ta hrana spremljena u šporetu na drva neki poseban šmek. I to druženje uz naizgled obične, ali tako slatke kriške krompira ima neku posebnu draž.
A naš je drugar prošloga leta otišao na neke druge, nebeske obale. I kako nam svima nedostaje njegova razarajuća otvorenost i spremnost da deli prostor i vreme s prijateljima, mi kao da izbegavamo rituale koje smo s njim imali.
Uz to, ova zima bila je hladnija nego prethodne, pa nismo često dolazili na ceo vikend, mahom na dan, tek da udahnemo i proverimo da li je sve u redu.
A kad smo samo nas dvoje, prija i kajgana i bilo šta iz tiganja, ritualno je ispijanje kafe i opuštanje.
Ponekad, provedem ceo vikend kuckajući i uz knjige. Čitanje mi ovde jako prija, upijam stranice brzo i lagano, ovaj mir me održava u ravnoteži. A ponekad samo sedim i gledam, slušam, dišem.
Nije ovo selo znatno bolje od ostalih. Samo smo pre 3 godine, tražeći lokaciju koju ćemo zvati „našom“ osetili da je ova prava. Da će nam ovde biti dobro, da ćemo moći da organizujemo dane kako nama odgovara.
A selo, pa, savršeno u svemu što selo lepim čini. Vredni ljudi leti već u 5 čuju se s okolnih njiva. Ruke im ogrubele od rada. Svaki dan klon onom prethodnom. Ali ne čuj da su pospani, umorni, nervozni. Bar ne kao mi u gradu.
Nebo zaista plavo, uveče prepuno zvezda. Ne pamtim kada sam ih toliko videla iznad Beograda. Debelo je tamo tkanje zavese od smoga…
Ovde žive seljaci. U gradu su seljačine, oni što bacaju đubre preko terase. Ovi me postide onim što znaju, džaba mi sve diplome kad ne umem da prepoznam da li je drvo jabuke ili drugog voća…Oni „urbani“, njih imam potrebu da postidim.
Lakše i lepše razgovaram sa ženom od koje kupujem sir i čovekom koji nam po potrebi dovozi vodu, drva ili šta već, nego s pojedincima u odelima na asfaltu. Jer im u očima vidim samo jednu nameru: da dođu do cilja gazeći po ostalima.
Ovde ništa ne moram, u gradu je sve pod moranje. Dobro, ne baš sve, ali je stalno neka frka.
Ovde nam dolaze prijatelji da se zajedno opuštamo, da pričamo, gledamo se u oči. Niko ne žuri na posao, sastanak, negde. Ovde nije bitno u čemu si već ko si.
Ovde lagano šetam po dvorištu i posmatram grane koje samo što nisu procvetale i razmišljam o čudima koje priroda stvara.
Odu mi misli u neka nepoznata prostranstva, zamislim se i nestaju prostor i vreme.
Noćas sam spavala 12 sati. Ne, nije mi ništa falilo, bila sam sasvim dobro celog dana. Izgleda me opio vazduh, pucketanje drva u „smederevcu“ i sunce. Samo sam se opustila i zaspala.
I taj mir. beskrajni mir. Kad mogu a ne treba. Kad hoću a uglavnom neću ništa.
Sem, možda, kromipiriće iz rerne. Kotlić. Možda.
Ali je i ovo dovoljno. To što imamo naše selo, nešto naše kraj Dunava.
Zato sam spavala 12 sati. Zato što sam svoja na svome. Nema žurbe, problema, misli.
Samo nebo, zvezde i cvrkut ptica.
I priroda, njen ritam koji postoji bez obzira na nas. I mi. I ja.
