Došlo tako neko vreme da je moderno pričati o hrani. Ali, ne onako normalno – ja volim, ti voliš. to se retko dešava. Više onako da se natežemo i raspravljamo ko je u pravu, i u konfliktu rastajemo.
Nešto mislim, ponašamo se kao da taj neki način na koji se hranimo nije deo neke naše ukupne žvotne priče, htenja, mogućnosti i uverenja. Više kao da je lek za neko mentalno stanje, ali lek koji slabo radi.
Da se razumemo: nije meni bitno šta neko hoće a šta neće u tanjiru, niti šta misli o onome što ja jedem. Nego, zanimljive mi te rasprave. Onako, nateraju me na razmišljanje.
Vegetarijanci, vegani, mesožderi. Ko je u pravu? Vi ubijate životinje, sram vas bilo. A vi ubijate biljke, pa šta ćemo sad?
Mi smo fini, brinemo o svim životinjama, ništa što je od njih ne jedemo. Vi ste zli, koristite jadne životinje, mi smo fini, tolerantni i ko zna kako sve savršeni. A poznato je da su oni koji jedu meso oličenje zla i agresivnosti.
I grizem se za jezik. Meni je svejedno, nisam ni levo ni desno, ali ne mogu da ne primetim da oni kao tolerantni pokušavaju svoj stav da nametnu drugima koji su agresivni utoliko što ne daju da ih neko ubeđuje.
I, opa! Rat je počeo. Pršte uvrede. Zastranile obe strane, nagrabusili vegetarijanci vidim, vegani i mesožderi čvrsto drže svoja uporišta. Mi posmatrači, čini mi se, strah nas da udahnemo, ne znamo čiji je vazduh.
A ja se nekako uvek trudim da pitam ko šta jede, da znam šta da spremim, donesem, gde da idemo da jedemo. Svako ima pravo da bira. Ali to mislim ja. Mnogi ne. Nazivaju jedni druge folirantima, drže predavanja, nameću svoje kao jedino ispravno.
Najgori su oni koji jednom godišnje promene uverenja, pa zaborave šta su do juče pričali. Ne ne ne, meso je fuj, goji, kancerogeno, jedete životinje bezobraznici. Gunđaju a još mirišu na ćevape iz faze „meso gradi mišiće“.
Ima i onih, oni su mi čak i gadni, što mirišu na sve partije i stranke kojima su tokom života pripadali. I od kojih su mahom imali i neke vajde. Samo se ne sećaju. Oni pamte samo ovu poslednju kojoj su dali svoj potpis. Dali bi i obraz, ali ga odavno nemaju.
Neki su ih promenili desetak. Kada bi te promene pamtili, rekli bi da su se recimo razočarali. Nikada ne bi izgovorili da je razlog bio gubljenje rejtinga političara koji je vode.
E, oni najviše vole da svete vodicu. Preterano bučni i mučno nametljivi. Čekaj, znamo se od ranije? Ma ne, to sam ja nešto pomešala. Nego, kako me nije sramota ne da mislim drugačije nego ne tvrdim da su samo i jedino oni u pravu?
Isti slučaj i kada se postave pitanja braka, dece, godina kad rađamo ili odlučimo da to nikada nećemo raditi. A ti, pa što nisi? Pa valjda mi znamo šta je bolja za tebe. Ma ne, mi jedini znamo šta je najbolje za svakoga. I svi moraju misliti isto kao mi.
Priznajem, ponekad nisam tolerantna. Ne mogu da gledam polugole vršnjakinje, recimo, one koje su se prepumpale pa liče na patke, venčane u zagrljaju ljubavnika. Ali ih ni ne davim da to nije u redu, da ne mogu tako da se ponašaju. Pustim ih jednostavno da odu iz mog vidika i života.
Baš me briga šta im je u tanjiru. Poste li ili ne, stvar izbora, ali oko mene posta se nekako pridržavaju oni koji bi, kada bi bili iskreni, i prema sopstvenim standardima za druge bili ozbiljno grešni.
Šta, nećeš jednu rakijicu? Ma daj, pa ona je zdrava pa je domaća pa se valja. Ama, ne valja se. Nisi u pravu, moraš da piješ i moraš da misliš što i mi.
E baš neću.
A neću ni da pričamo o tome. Jasno je, ne slažemo se. A ni ne moramo. Da li sam sigurna?100 posto! Samo u to i jesam sigurna…
Prestani da pušiš, cigarete su ovakve i onakve. Najduži je govor bivših pušača. Grizem se za vrh jezika s namerom da pitam, pušim li ja svojim ili njihovim plućima, za svoje ili njihove pare?
Uvek pitam, smeta li im. Ne? Ok. Nemam problem da ne palim cigaretu tamo gde nije dozvoljeno. Ali, ako mi uđeš u kuću i gunđaš što smdi na cigarete, veruj, najrađe bih te zamolila da izađeš. Posebno ako je decenijama dim iz tvoje cigarete pravio oblake iznad moje glave.
Nemam ništa protiv ako neka kaže ja mislim, volim, verujem, bez onog grešiš, moraš, ne znaš. Jer, ako ja mislim jedno a ti drugo, pa se međusobno ne ubeđujemo ko je u pravu, onda je to razgovor. Ako me ubeđuješ i teraš da mislim kao i ti, onda mi viriš u tanjir. A to ne volim.
Kad o očuvanju partnera najviše znaju razvedene, kad su o vaspitanju dece najglasnije one čija su deca ponavljala ili bila na ivici da repriziraju razred, o dijetama debeli, o zdravlju bolesni.
Bivše kurve koje su najveće svetice, kako se kaže u našem narodu. Oni za koje se ne zna da li time što ostalima pametuju zapravo pokušavaju da pobede svoju nesigurnost. Ili popune bilo koju rupu u duši.
Oni koji ne žive u skladu s prirodom tako da su slobodni i neopterećeni sablažnjavaju se nad onima koji hvataju korak sa svim što moderno vreme nosi. Vi savijate kičmu pred šefovima? Fuj! Evo, mi smo fini i slobodni, doduše, ne radimo nigde, ali živimo. Kako? Pa, daju nam drugi. Dakle, živite od onoga što vam daju oni koji se ljigavo savijaju? I po čemu ste toliko bolji od njih, koji vam ne valjaju?
Da se razumemo: naravno da i ja mislim da sam u pravu, skoro po svim pitanjima. Ali sam u pravu za sebe. I naravno da ima stvari koje drugi rade a ne sviđaju mi se. Ali, u osnovi, nije me puno briga sve dok mi ih ne nameću kao jedino ispravno. A kada krenu da mi pametuju, branim se. Naravno da prvo ćutim i ignorišem, ali onda ako priča traje…
E onda mi sjaši s leđa i izađi iz tanjira, napustite me i ti i tvoja pamet i tolerancija, i briga za čevečanstvo i očuvanje prirode, i sve.
Ali, razmisli, ako već ne znaš, šta se krije iza potrebe da samo ti i tebi slični budete jedino u pravu, da namećeš svoje drugima i pokušavaš da uniziš one koji ne misle isto?
Shvatićeš, sigurno nije ljubav prema životinjama, deci ili čemu već, nego nedostatak ljubavi. Pre svega, prema sebi.
