Duga, ledena zima završava. Konačno. Ne pamtim takvu hladnoću, u svakom smislu. Ne pamtim da je ijedne zime moga života bilo tako malo sunčevih zraka. Da je bilo tako teško, bez kraja, bez lepote zimske idile.
A zimu i inače ne volim baš najviše. Posebno ne u gradu. Ono što je na planinama predivni beli pokrivač, ovde je bljuzga i gomila sivog leda koja te po ceo dan sapliće.
Zato što se ovde ne živi, nego juri. A ja sam deo gomile u trku.
I zimogrožljiva sam. Ličim na polarnog medveda i jedva pomeram ruke od slojeva odeće. A to ne volim. Jer, kada pričam, moram da mlatim rukama. I ne samo zato.
I ne volim mrak. Teški su dani kad uključiš svetlo čim ustaneš, i ne isključuješ do odlaska na spavanje.
A ova zima se odužila. U svakom smislu, od onog zvaničnog, jer zaista decenijama nisu zabeleženi ovako veliki i dugotrajni temperaturni minusi.
Do onog koji me boli, minusa koji kao da je svima skinuo i poslednji osmeh sa lica.
I borim se da utišam centrifugu u stomaku. Ne u želucu. U stomaku. U onom delu oko pupka u kojem mi se, od kad znam za sebe, javlja ono što se intuicijom zove. I šapuće neprekidno da nas očekuju neke mnogo loše, razočaravajuće stvari, neke tuge i konačnosti.
Sve ja znam. Da svako od nas svoju sreću gradi, svoj mali i malo veći svet. I s tim sam sasvim u redu. Taj je svet dobro, sasvim drugačijeg kolorita od svega van njega.
Ali, već u prvom sledećem krugu, vidim ono što mi se ne sviđa baš. Vidim laž, proračunatost, dvoličnost. Vidim sebičnost, grabež, samoživost. I tako razočarana imam potrebu da ućutim i zatvorim se u svoju školjku.
Ovo je poslednja zimska noć. Nedelja. Namestilo se da vikend bude kišan, siv i mračan. Namestilo se da do mene dopru neke tužne vesti. I da knjiga koju čitam bude Šerbedžijina „Do poslednjeg daha“.
I tako, klizim po stranicama njegove istine, prihvatanja ludila u kojem se nevoljno utapao tokom života. Čitam polako, zastajem da bih otputovala u moje prostore istih tih godina, kada su se pitanja rojila a odgovora nije bilo.
Ono što me brine je što i u ovim danima primećujem te neke loše signale. Ne, ne mislim da rat, bar ne onaj po definiciji. Mislim da propast onih vrednosti koje nas definišu kao ljude.
Sve češće se gledamo u oči i lažemo do granica realnosti. Varamo bližnje za koji evrić. Penjemo se gazeći po glavama onih koje smo upotrebili i više ne možemo da ih cedimo.
A po potrebi, ne znajući šta i kako da radimo, čekamo iza ćoška i podmećemo nogu svima i svakome…
Ma, fuj.
Ne, ne nerviram se. Ali mi se ne dopada ravnodušnost koju osećam. Nisam sigurna da li mi se čini dobrim što neke stvari tako jasno i bistro vidim. Možda bi mi više prijale magla i laž.
Gledam u nebo. Zvezde ne vidim. Samo neke prugice, mali i veliki mrak. Počinje proleće. U glavi pravim spisak stvari koje hitno treba da uradim, da bih uživala u tom prekrasnom buđenju prirode.
I stomak se opet oglašava. Šta mi kaže? Da je vreme da se i ja probudim? Pa jesam! Nego? Aha. Da treba neke stvari da prelomim, kupim kesu s tačkama i poređam ih na krajeve raznih priča. I to, samo po jednu! Tri ne dolaze u obzir. Ili, dolaze, bar ponegde?
A bilo bi dobro da mogu da se uklopim. Ali ne da mi se, a i neću. Ne ide mi više to lažno smeškanje i klimanje glavom u znak odobravanja. Godine, iskustvo, oboje, ko bi ga znao.
Osećam, a možda i znam šta dolazi. Dani nekih krajeva. Dani vraćanja na neke stare lokacije. U neka stara skloništa duše.
Da je to samo moj osećaj, lako bih s tim. No, vidim oko mene još mnogo dragih ljudi koji osećaju isto. Onih koji još uvek veruju u ljudsku reč, poštenje, dostojanstvo. Poznajem ljude koji me neće gurnuti kao da ne postojim već ako treba zamoliti da ih pustim da prođu.
Evo, i sad dok pišem ove redove, u drugom prozoru se dopisujem s jednom takvom. Nije ona, kao ni ja, tužna. Naprotiv. I ta sreća i iskrenost koja je čini posebnom, sigurna sam, množe oko nje one koji bi je pretvorili u krpu za jednokratnu upotrebu, popeli joj se na glavu samo da budu iznad nje, ništa više. Jer, i ne znaju više. Samo se prave.
I nema slučajnosti. upravo završih razgovor s jednom drugom mojom. Sve isto, razočaranja, neprijatna iznenađenja, nenormalne situacije. Ima li to veze s prostorom i vremenom u kojem smo? Možda malo, govorimo u glas, ali to nije jedini razlog, jer pamtimo, bilo je i mnogo, mnogo gladnijih i neizvesnijih godina. Pa ljudi nisu sebe prodavali tako lako.
Ni sebe ni prijatelje. A prijatelji su otišli u bescenje, izgleda.
Počinje proleće. Priroda se budi. I ja s njom. Spremam se za neko moje resetovanje.
Čekaju me desetine kafa s ljudima s kojima ih odavno nisam pila. Razbili nas dani, vreme je da se opet zalepimo.
Da proćaskamo o onima o kojima je pevao Balašević: „Prodaje se prijatelj…“ I krenemo u neke nove, nadam se, kvalitetnim ljudima ispunjenije noći i dane.
Kalendarski, zima je gotova. Samo još da otopimo led oko naših duša…
