Nisam ni znala da postoji. On je takve emocije probudio u nama. Ako slučajnosti, postoje, onda se desilo baš tako, slučajno.
A ne postoje.
Prvo smo celu deceniju, od kada je Andrea propričala slušali neprekidno: ja bih psa, hoću psa, kupite mi psa, ja bih psa, kada ću dobiti psa, želim psa, ja bih psa, zašto nemam psa, molim vas molim vas molim vas…Hej, 10 punih godina! Neprekidno!
Pre šest godina beše lep april. A u njemu ti. Beba. I mi. Nekako se desilo da sve više primećujemo pse. Linjaju se. Ma ne, ima rasa koje se ne linjaju. Hm…Ali, mi smo u stanu. Ima i malih, onih taman za život u njima. Dobro…Psi moraju da se izvode. Dobro, to sam odmah znala da neće raditi ona, ili bar ne samo ona.
I nekako sam prestala ljude sa psima da posmatram kao dokone ludake. I počela da istražujem na netu ključne reči: male rase, psi, odgajivačnice Srbija, i tome slično.
A kad ja sednem i krenem da pretražujem, onda je to – gotova stvar.
A ti si bio beba, tamo negde. I čekao da te neko uzme. Tvoji braća i sestre već su se udomili. Ti nisi. Spavao si sa raznim drugim psima pod vedrim nebom, svako u svom kavezu…
Mi nekako idemo na letovanje uvek u drugoj polovini jula. Da na moru proslavimo Andrein rođendan, ili se vratimo taman da to uradimo kod kuće. Kako ona s plivačkim klubom ide na pripreme krajem avgusta, imamo vremena da sve pripremimo za psa u stanu, i iznenadimo je.
Jer, rekli smo joj da ga neće dobiti bar još dve godine, dok ne završi osnovnu školu. A zapravo danima se raspitujemo o psima, životu sa njima, osobinama koje su nama kao porodici zgodne. Zovemo one koji ih udomljuju, prodaju, imaju. Prikupljamo sve potrebne informacije i spremamo se za konačnu odluku – koji će to psić postati član naše porodice?
Tražimo bišone ili maltezere. Sutra ujutru putujemo na odmor, i spakovali smo sve već. Oboje čitamo o odgajivačnicama na netu.
Ti si sam u onom kavezu, u onom velikom dvorištu. Imaš već 3 i po meseca i čuješ da su vlasnici odlučili da te zadrže, kad već niko po tebe došao nije.
I kako ništa slučajno nije, nađosmo odgajivačnicu u Makišu. Imaju maltezere, moći će da se uzmu krajem avgusta. Ma super! Trebalo nam je 5 minuta da se spremimo i odemo „samo da ih vidimo“.
Samo…
O, kako je to velika odgajivačnica. Imaju razne, mahom male, rase pasa. Žena mi donosi 4 bebe, imaju tek nedelju – dve, još su im okice zatvorene, kao miševi su. Pita, koju ćemo. Ma, nemam pojma! Eci peci pec…ovu. I žena siroto biće obeleži na uvcetu flomasterom našim inicijalima.
A šta vi još imate? Njih dvoje nas sa velikim zadovoljstvom upoznaju sa psićima koje imaju, roditeljima bebe koju smo izabrali, pokazuju druge rase i pse, pričaju nam o njima. Skuvali su i kafu, oni uživaju jer mi uživamo u tom druženju s psima. Vlada je otišao u jedan, ja sam u drugom delu odgajivačnice.
Ti si ga video. Prišao. Popeo se na nogu.
I to je to.
Doneo te je u sobu gde smo pili kafu. Uzela sam te u ruke. I to je to.
Pitali smo koje je rase ovaj čupavi anđeo. Rekli su nam da je reč o jorki terijeru, da se zove Momčilo, kako su planirali da ga zadrže jer već ima tri i po meseca. A mi smo njima rekli da se izvinjavamo i da bismo mi njega, ako može, umesto onog siročeta s markerom na uvetu. I pitali možemo li ga uzeti za 2 nedelje, kada se vratimo s mora.
Pa smo u povratku s odmora kao promašili skretanje i otišli u pravcu Makiša, pa kao slučajno svratili samo da vidimo pse. Bilo je to onog dana kada je Andrea punila 12 godina. Žena je našeg psića taman kupala kada smo stigli. Izlanula se rekavši da je htela da ga sredi pre nego što ga odvedemo.
A ti, ti si rekla bih znao. Kao da si to hiljadu puta činio, krenuo si za nama do automobila. Znao si da si naš. Jednostavno. Da te volimo. Jer si ti na prvi pogled zavoleo nas.
A kakav si u stvari?
Takav da te vole svi. Čak i baka koja je rekla da joj pas u kuću ući neće, već sledećeg dana te zvala da „pijete zajedno kafu“. Takav da mi je žao što te nismo ranije pronašli, da ne gledaš kako tvoji odlaze a ti ostaješ sam. Malen među starijim psima. Da ne spavaš napolju i sam. Da te ne uče onome što psi ne smeju, jer, što se mene tiče, ti možeš sve.
Zato što sve i zaslužuješ.
Bio si tamo – Momčilo, ali se nismo usaglasili kako ćeš se zvati, pa odlučili da te zovemo onako kako ti u krštenici i piše – Kon, plus slovo „i“, jer si malen. Tamo si izgleda čekao nas, da se smislimo, dođemo i zavolimo te.
U sekundi. I nismo pogrešili. Jer si čista ljubav. I zato što si pametan. I blesav. I poslušan. zato što znaš za red. Glupostima nisi sklon. Imaš pseći instinkt. Maleno, a zapravo ogromno srce. I još veću dušu, kao svemir.
Sada imaš 6 godina. odavno si veliki dečak. I naša ljubav nad ljubavima. Naš Koni.
Hvala ti što si baš nas izabrao za tvoju porodicu. Na strpljenju što si čekao da dođemo po tebe. Što nas voliš tako bezuslovno i beskrajno.
Hvala ti što postojiš, blesane moj. Koni moj.
