Dani ne prolaze nego lete. A tek godine! Eto, kao juče, na časnu reč, da sam imala 25. I sad kad me neko pita koliko imam godina, moram da zastanem. Računam, pa se šokiram. Jujuju! Nemoguće! toliko?
Jeste, sve potrošene dane sam dobro napunila bojama i slikama. Kad pogledam unazad vidim dugi put, širok sa 3 trake, s tim što treća nije zaustavna. Glupa sam za zaustavljanje.
Radeći s obe strane kamere, evo, kuku meni, 3 decenije, naučila sam šta objektiv voli. I kako krštenica sliku pokvari, ja je hemijom i pozom popravim.
Više se ne slikam ako se ne smejem. Brada mora biti malo podignuta. Korektor je glavni u mom koferu sa šminkom. Mada, nemam i dalje problem da se slikam bez šminke.
Ja ne. Kamera i fotoaparat da.
Napolju ni oni. Unutra, eh, ceo mi život ispisan na licu.
Nisam ja protivnik toga da se na fotografijama vidi život. Taman posla. Ali, da sam počela da brišem neke na kojima ne mogu da se prepoznam, jesam.
I znam, kad ima šanse da se mnogo škljoca, trebalo bi da ne izgledam kao da sam upravo završila sa ribanjem kupatila.
Kaže meni moja drugarica lepo, žena volela to ili ne, u nekim godinama, mora uvek, bar malo, da bude našminkana. I tako ja odlučim da je poslušam.
Kupim novi mali neseser. Novi komplet za mackanje, da se ne desi da mi nešto ostane kod kuće. I stavim moj set za krizne situacije nadohvat ruke.
Krenem na put, i setim se da ga spakujem. I to je bilo sve čega sam se setila…
Na Jadranu nas je dočekalo sunce. Ne kao što je red u aprilu, ali sunce. A ja volim njegove zrake. Znam, ma kako slabašni bili, zarumeneće mi obraze i ispegaviti nos. Osvežiti
Ali, samo ako na licu nemam ni trga šminke. Dobro, između osunčane i našminkane face, moj izbor je ovo prvo.
Događaji su se nizali, utrkivali, preklapali. Između toga da uđem u more i blejim na predivnoj plaži u Makarskoj, ili odem u sobu i temeljno se pripremim za veče, opet sam izabrala prvu opciju.
Uostalom, nikada nisam volela da se šminkam, posebno ne dok sam na moru, i još posebnije tako što bih žrtvovala vreme namenjeno boravku uz i u moru.
I tako, okuražena solidnim izgledom na dnevnim fotografijama, zaboravljajući koliko je sati ali i koliko mi vremena treba da uradim sve što je poželjno, izašla sam iz sobe u trku, češljajući se na hodniku, i naravno, bez traga šminke.
Šta reći, dobra ekipa, odlična muzika, imamo mi već te neke naše uigrane fore, kad nas miris mora ošamuti i zaboravimo koliko nam je godina zaista. I kada pevamo, iz sveg glasa.
Sad bi ovde dobro došle tri tačke. Da je ovo film, pisalo bi: par dana kasnije…
Logično, imamo svi stotine fotografija. Kačimo ih po društvenim mrežama.
Za televizijske snimke ne brinem, dok sam radila intervjue snimana sam s leđa, a tu je bitno samo da je kosa u redu, a bila je. Za sve ostale, nisam se odvajala od naočara za sunce i sjaja za usne, a i ako jesam, dani su bili sunčani, a sunce pegla sve.
Pa i ako ima onih očajnih, ko će me prepoznati?
A i koliko traje jedan kadar? Dok trepneš, prođe. Ništa nismo videli, niko nas nije zastrašio podočnjacima.
Ali, fotografije…one ostaju. Da se analiziraju. Ko je ova? Ona? Ma, nije moguće!!!
Elem, prvi put zamolih da me odtaguju. Ni sama sebe nisam mogla da gledam. Sve je to u redu, na tim fotkama ne radim ništa skandalozno. Samo – pevam. Dakle, imam neku,vrlo, vrlo čudnu, grimasu na licu. Kao slika Dorijana Greja, i to onako, porodična, ma i za par generacija unazad.
Pa me još malo sunce uhvatilo, pa slabo svetlo, pa sam se od đipanja i zatvorenih prozora preznojila (mada, ima zasluga i godina moje proizvodnje).
Sve u svemu, fotka kojom ladno mogu da se plaše mala deca kada ne slušaju…
I tako, moji divni prijatelji, ne samo da su skinuli „tag“ nego su, za svaki slučaj, sklonili tih par fotki. Ostavili one gde su mi, srećom, zatvorena usta a oči otvorene. I gde se osmehujem ili smejem.
Znam, nisu krive ni godine, ni foto-aparat, kriva je tužna pesma puna emocija.
I sad se pitam, zašto bre pevamo tužne rime na tako predivnim mestima i sa tako božanstvenim ljudima?
Ili da ja ipak malo odrastem i osvestim se koliko mi je godina, i da se one, htela ja to priznam ili ne, ipak, vide.
Brada malko na gore, simetrični osmeh, otvori oči široko, ispravi leđa, uvuci stomak…i naravno, našminkaj se, bre!!!
