Nema žurke za rođendan, sam je kriv, „pada“ u utorak, između 2 radna dana. Jeste, znam da je dan koji mu prethodi zvačično „Praznik rada“, odnosno dan za nerad i roštiljanje. Mada, imam neki utisak da jedino ne rade domovi zdravlja i škole.
Ostali radimo. Posebno privatan sektor. Posebnije ako nemaš šefa nego si sam svoj šef.
Dakle, žurke bez, ali normalno sa reform tortom. Da me ne prati posle neki maler. I bez svećica. Nema tih pluća koja bi ih iz prve ugasila.
Inače nemam problem s matematikom, osim kada su godine u pitanju. Gledam ovu moju decu i ako zastanem pa ih bolje osmotrim, potpuno se iznenadim. Nešto su mi velike! A ja, ja još bre u cvetu mladosti!
Ima jedna teorija koja kaže da su Bog, Univerzum, Svemir, neko tamo, neke više sile, uredili naše živote tako da nam je vid sve slabiji što je naš lik koji vidimo neprijatniji za gledanje. Pa se vidimo ne kakvi smo stvarno, nego kakvi mislimo da jesmo.
Hvala na pitanju, već odavno molim prodavačice da mi pročitaju one mrlje od slova na etiketama.
Kad neko ima pedesetak godina, meni to još matoro! To su neki odrasli ljudi, stariji od mene desetak godina! I svaki put me muž podseti da sam se opet posvađala sa računanjem, da su na pljuckometar tek ispred mene…
A moja dobra majka, e njoj zavisno od situacije imam između 30 i 50 godina. Ne da joj ja tako izgledam, nego, kako sebi smanjuje ili dodaje, tako ih i meni menja.
A što mogu da budem bezobrazna kad me neko pita koliko sam godina napunila! Šta te briga? Nije meni problem da tebi kažem, nego što ću taj broj i ja čuti. A to onda nije dobro.
Uvek se setim moje drugaarice koja je odlučila da svake godine puni 25. I tako njenog sina vaspitačica pitala koliko mu majka ima godina, dete reklo: 25. Ova odmah glasno zaključila da to nije moguće. Mališan se naravno požalio majci koja ga je utešila objašnjenjem da žena iz vrtića nema pojma i da je budala.
Ja sam izabrala da slavim 23. Tako da sada imam više radnog staža nego godina života, diplomirala sam pre nego što sam prohodala a uskoro će ispasti da sam prvo rodila Anđelu pa je posle toga mene moja majka rodila.
Ali, zašto bismo o tome, uopšte, logično razmišljali?
Najgore s tim slavljeničkim danom je što znam koje su cifre u pitanju, ali je lepota što već sutradan zaboravim. Bog mi je dao da neke stvari pamtim ne kao slon nego kao kokoš, od kljuca do kljuca.
A najlepše je što moj dan rođenja ipak jeste drugi dan praznika. Doduše, više nema smisla zezati se da 2. maja ljudi slave to što sam ja rođena. I mala princeza Engleske. I jedna Irina, Nataša, moja Željena. Neke meni drage „devojčice“. Moj pokojni tata bi rekao: mlade kao rosa u podne…
Nije dobro ni što se većina razvali u hrani i piću dan ranije, pa pola mog rođendana provedu u kukanju i varenju. Ali je dobro što ja ne moram da skapavam iznad šporeta, upravo zato što su otrovani hranom dan ranije.
A šta bi ti htela da dobiješ za rođendan? Moji ukućani su već godinama po tom pitanju gluvi, kada im kažem da mi zaista ništa ne treba, a kada bude trebalo da ću im jasno reći. Iznenađenja nisu uvek prijatna. Koliko prošle godine sam tražila poklon 2 meseca ranije, eto, svideo mi se model jednog mobilnog telefona, pojavio se u martu i ja sam ga nazvala „rođendanskim poklonom“.
I to je sve.
Ali, oni i dalje smišljaju i planiraju. Moja majka se živa iskida od sekiracije što neću ništa. Pa što sam takva prema njoj? To je sigurno zato što je ne volim! Pa reci mami, pa šta ti treba, pa nemoj biti takva prema meni…Čuj, prema tebi. Valjda prema sebi?
Vidim da se babina starija unuka isto pokida od planiranja. Mlađa kulira, priključiće se verovatno tatinom poklonu ili ga naterati da u zadnji čas kupuje nešto što bi i ona mogla koristiti. Praktično dete.
Muž, koliko ga znam, je pitanje poklona rešio još pre par meseci. To je sigurno nešto što on misli da mi treba. Ni posle skoro 22 godine braka ne može da prihvati da sam prilično glasna kada želim nešto da imam, bez obzira na datum. Ma, bez obzira na sve. I da ako za nešto kažem da je lepo to nikako ne znači i da bih to nešto volela da imam.
Taj broj koji se svakog drugog maja menja, na žalost na veći, je dovoljno impozantan da mi zaista ništa ne treba, sve već imam. Sve se već kupilo i obezbedilo. Pošto nisam normalna, nekih stvari imam i previše, posebno onih slatkih, kupljenih u trenutku krajnje nepromišljenosti i zato što se može desiti da prestanu da ih prodaju.
Trauma iz devedesetih je kod mene ostavila ozbiljne manijakalne kupoholičarske ožiljke.
A šta meni stvarno treba? E, to se kupiti ne može…Ali, hajmo redom.
Ako može, da na onaj svet ne pratim meni bliske ljude ni po godinama ni po načinu života. Posebno ne decu.
Da se nekako energetskim vampirima i baksuzima izbriše iz mozga moje postojanje. Da me ako može totalno zaborave da postojim. U, to bi bilo super!
Dalje, u nizu: da kada uveče ludujemo ujutru ustanem kao što sam to radila sa 20, vesela i puna energije. Da mogu da se sagnem posle par sati stajanja, recimo iznad daske za peglanje. Kad smo već kod nje, da mi pegla iz prve sve izravna, da ne gubim u druženju s njom toliko vremena.
Grad da mi ne uništi onaj paradajz što sam ga danas posadila na terasi, kao ni lukac u dvorištu. Još patim što smo sami pokosili, greškom, sve što smo prošle godine zasadili. Da moja majka ne zaliva sve još jednom meni iza leđa i ne stavlja na sunce ono što komšinica iz susedne zgrade može da vidi i crkne od muke što je nama cveće tako lepo a ona ima veštačko u saksijama. Kaže moja mama da je videla kako sadi plastiku u saksije.
Kad sam kod hrane, ako može kao što sam mogla pre 35-te, sve da jedem a ništa da se ne lepi. Jer sad već imam utisak da i kad udahnem počinjem da se širim.
Da deca žele da pričaju sa mnom i danju a ne samo posle ponoći kad su mi oči jedva otvorene a duša već pajki, ovo vreme preko sedmice lepo a za vikend katastrofa da se promeni obavezno, i ako može da ne uključujem televizor uvek baš u trenutku kada su vesti.
Da svi uključuju bojler nakon što ga isprazne, pokupe za sobom papiriće iz pekare i sve ostalo što im je ispalo namerno ili slučajno kada voze moj auto, vrate ono što su pozajmili ili bar ubace u korpu za prljav veš, a ne na dno ormana, da buđa lagano. A sve što potroše da prijave, nije zgodno kad kreneš da pereš kosu a ni kapi šampona…
Zatim…Mogla bih ja ovako ladno do sledećeg rođendana. Naravno, opet 23-ćeg. Dobre navike ne treba menjati. Broj godina i vrstu torte. I moju malu tvrđavu. Ostalo neka se menja koliko hoće. Naravno, na bolje.
Ipak moj rođendan nije neki tamo običan dan. Ne veruješ? Pa vidiš da nije radni dan. Šta misliš, zašto?
E da. I da svi kada se šalim ne misle da sam ozbiljna. Mislim, ja i ozbiljnost…ipak imam samo 23 godine. Ne ide.