Nego, kada ćemo da pijemo kafu? Hajde ovih dana, samo da još: nešto završim, malo zahladi, malo otopli, prestane da duva, pada, vidim, čujem, proverim…
A pobednik je rečenica: Važi, čujemo se od ponedeljka.
Poznato?
Daleko od toga da namerno lažemo. Jok. Samo ne možemo da se sastavimo sami sa sobom i svakodnevicom.
Mi zaista želimo da popijemo tu kafu, da se sretnemo s tim nekim dragim ljudima, pričamo gledajući se u oči. Žarko želimo. Ali ne stižemo.
Šta nam se desilo?
Prvo, toliko nam se stalno nešto dešava i sve je postalo teže i komplikovanije nego što je bilo, da se ne usuđujemo da planiramo. A tek nemamo hrabrosti da se dogovorimo par dana unapred!
Meni lično stvarno smeta pretoplo i prehladno i kad pljušti i kad lišće šušti. Zapravo mi više smeta što svaka, čak i malena promena napravi kolaps na ulicama. Pa mi se čini da bih peške, hodajući unatraške, pre stigla nego prevozom.
Eto, pre par dana, majke mi mile, došlo mi da nasred ulice izađem iz auta, zaključam ga i krenem pešaka. Odvrnula sam i klimu i radio. Trudila se da ne vidim haos oko sebe. Ali, nije vredelo, iznervirala sam se.
Od kuće me delilo 500 metara. Prekopanih. Nenajavljeno prekopanih. Dobro, možda je bila informacija na jednoj televiziji, jednom u jednom danu, ali nisam je čula i videla.
Prekopavanje nije baš očekivano jer su nedavno to isto radili. I zato što su prekopali i okolne ulice, pa je ova bila jedini put ka centru bez gužvi i zastoja.
Ali valjda se razmazimo kada je saobraćaj normalan, šta li, pa nas pravljenjem iskopina podsete da može i gore…
I tako, dišući duboko, razmišljam da li da otvorim prozor i izderem se na policajce u susednom autu, jer potpuno ignorišu prekršaje pametnjakovića koji svojim automobilima voze trakom za autobuse i tako pretiču nas kretene koji poštujemo propise. Nešto mislim, imam prava na to, na automobilu im piše „Saobraćajna policija“. To su, jelte, oni koji rešavaju probleme u saobraćaju?
A onda se setim da ludi ne bi reagovali ako to danas nije njihov zadatak i ako im je radno vreme završeno…Grehota. Mogli su da se namlate para da ih ne mrzi da rade svoj posao…
I tako prođoh pola kilometra za 40-ak minuta. Hajmo na kafu? Neću bre! Pusti me da se izduvam! Nigde ne mičem do daljeg!
Dešava se meni, ali i drugima. Razvali nas količina i sadržaj nepotrebnih informacija, samelju misli koje se utrkuju koja će više da nas zabrine i izvuče iz nas poslednji atom snage. I kome je još do kafe?
Pa počne neka serija, neki film, zablesavimo se buljeći u mobilni telefon ili kompjuter, i ode vreme.
A ljudi nam nedostaju. I onda, kada malo živnemo, dogovaramo se za te neke kafe. Ali, ne sutra, nego ovih dana. Od ponedeljka.
Trudim se da te neprocenjive susrete sa dragim ljudima dogovaram kad god je moguće što pre. Ko zna šta nam život sprema!
S nekim bliskim ljudima to nije problem, imamo sličan raspored obaveza i životni ritam, ponekad dogovorimo da se vidimo za pola sata.
S drugima je baš taj tajming problem, nismo više zaduženi da brinemo samo o sebi, a i godine čine svoje pa hteli ili ne, moramo da usporavamo.
Često pričam s ljudima o tome kako mi se čini da su naši roditelji imali više vremena. Koječega bilo nije, ali vremena – onoliko.
Nekako, svi su radili u isto vreme. Saobraćaj nije bio ovoliko gust i problematičan, bilo je mesta za parkiranje, autobusi su čini se klizili po ulicama i pristajali na stajališta da pokupe putnike. Saobraćajni špic je ličio na ono što danas zovemo umerenim saobraćajem.
Da bih izašla iz grada danas mi treba od pola sata do sat, a nekada i više, mom ocu je pre par decenija trebalo upola manje vremena. I džaba što vozimo brža i kvalitetnija vozila kad ne možemo njima i da letimo.
Ali zato njima kružimo, i kružimo, i kružimo, nadajući se da će se neko isparkirati. Recimo, oko pijace. To koliko mi danas pokušavamo negde da uvalimo auto, toliko je mojima davnih godina trajala kupovina!
A kad sam kod trošenja novca, danas je toliko prodavnica da ne znam gde da krenem. Da se ne lažemo, gde prvo da krenem. Jer, moram da vidim što više od ponude. Pa da se smislim, pa da se vratim tamo gde sam procenila da treba da peglam karticu.
E, Bogo moj, ali ja redovno promašim radnju! A sto posto sam sigurna da sam to nešto videla baš u njoj! Nisam? I haj’mo u obilazak ispočetka…A vreme klizi…
Te dileme postojale su u prošlosti samo kad se boravilo u inostranstvu. Kada si kod kuće, dileme je retko bilo. Kupovalo se jednom u sezoni, za svaki uzrast i namenu postojala su odeljenja u robnim kućama. Biralo između 5 nijansi i 3 materijala, pa ti ako možeš, filozofiraj.
A tek vreme izgubljeno u listanju stotina TV kanala, i naravno, kada ti se gleda film, nigde ništa po tvom ukusu. Nekada bila dva, prvi od 8 ujutru do 10 uveče, drugi od popodne do večeri. Birali smo između gledanja toga što se prikazuje ili negledanja TV programa.
I nezaobilazni internet…taj jede vreme kao nenormalan. U stvari, nije on lud, mi smo.
I sve se kobajagi kontrolišem, isključujem sve uređaje, planiram vreme. Ali se onda pojavi dušmanin i kaže: samo nešto da proverim, i – oooop! Pade mrak, kuku, vidi bre koliko je sati, a ja nisam ovo i ono stigla da uradim, i hajde sutra ću, i – ništa od te kafe…
Mada, ima nešto i u godinama. Ranije mi je bilo potrebno 5 minuta da se spremim i izađem iz kuće. Sada mi je potrebno 10 da se spremim. I 110 da izađem…
Skloni, pripremi, pospremi, namesti, proveri, obavesti ukućane, uklopi s njihovim planovima. Pa to isto treba da uradi i osoba s kojom je plan da se kafa pije.
I onda neko kine ili se zakašlje, neko nekoga pozove hitno, stariji se onesveste, skoči im pritisak ili padne, kao mojoj majkci pre par dana, saksija s terase (nije nikoga srećom ubila, ali još stoji dole, strah nas da je pokupimo da neko ne ubije nas). I ode kafa na termin od ponedeljka.
Eh, da mi je da te kafe više pijemo. Tako su blagoslovene za misli. Toliko relaksiraju, kao najskuplji spa centri.
A možda i toliko dragocene jer se do njih stiže kroz životni lavirint obaveza, i što su eliksir koji nas kao ni jedna druga stvar na svetu, vraća prijateljima, ali, i nama samima.
