Dobar dan, moje ime je Inat. Često me pomešaju sa Upornošću. A mnogi kažu, ličim i na Tvrdoglavost.
Nisam strašan, nekada mnogo pomažem, nekada odmažem iz sve snage. Belaj je kada u jednoj osobi delim sobu sa drugarima koje sam pomenuo…
Tvrdoglava kao mazga. Zilion puta su mi to rekli. Ne znam koliko je i da li je mazga uopšte tvrdoglava, ali znam šta hoće da kažu: glavom kroz zid bez obzira na sve.
Reči „nemoj“ i „stani“ su kontaproduktivne. Ne, kažeš? I udri jače. Oduvek i zauvek tako.
A ne valja ni „moraš“. More, na pamet ni pada, sad još više!
Ima i onih koji bi rekli da sam uporna. To je isto što i tvrdoglava ali u situacijama u kojima su šanse za uspeš realne. Kad je teško, padaš, lomiš se, prelaziš preko prepreka od kojih se put ni ne vidi, ali ideš dalje. I stigneš gde treba.
Pa sebi često govoriš da sve što se počne treba i završiti, taman da izgineš. Pa se, ako nije onako kako je dogovoreno, nerviraš. Ali guraš. Mada bi ponekad bilo najbolje da odustaneš.
Dobro je ako se školuješ pa te spopadnu izazovi ili se nameste situacije koje te odvajaju od učenja. A ti se zainatiš, pa uporno guraš dalje i stigneš na cilj.
Pristojno je ako od tebe zavise neki fini ljudi, pa gaziš ka cilju bez obzira na nepredviđene okolnosti i neke tamo osobe, koje što iz neznanja što iz bezobrazluka ili sebičnosti, celu situaciju čine neprijatnom.
A odustati treba kada je korist po to nešto i te neke neuporedivo manja od štete koju sebi praviš. Onda se zainatiš, ali ne da završiš nego da izađeš iz toga što pre.
Samo valja proceniti kada je trenutak da se u inat pogura više, a kada da se odustane.
I tu se umeša – tvrdoglavost. Ama neću pa neću, ma šta da se desi, neću i tačka.
Ja učim da brojim do tri. Dam tri šanse pre nego što neću. Obično kada ih ne treba davati, jer je već iz prve jasno da se ništa neće promeniti. Ali se dešavalo da zaboravim da brojim, pa sam reagovala na prvu loptu. Pa se dešavalo i da pogrešim. Mnogo i strašno. Nepopravljivo.
Svega toga ne bi ni bilo kada bih makar jednom umela da brojim do tri pre nego što hoću. Kada bih umela da procenim šta je istina a šta laž, šta je moguće a šta bajka. Šta je tvrđava a šta kula od karata.
Da li je dobro biti uporan bez obzira na sve, tvrdoglavo tvrditi da će sve biti kako treba? I ako jeste, koliko dugo? I da li, kada shvatiš da nije dobro, treba čovek da se zainati i istraje?
I treba li zaista ikada odustati? Znači li to da odustaješ od sebe i svojih snova, svoje suštine?
Ja nešto retko odustajem. Mislim, ne odustajem od toga da budem tvrdoglava, uglavnom sam uporna a inat, e, on je moja misao vodilja.
Kada se kod mene, a to je često, pojavi ovo sveto trojstvo, onda kao papagaj ponavlja: samo me pustite. I stvarno, samo me pustite – na miru, da završim, razbijem glavu, padnem, potonem, popnem se na tron…Ne, samo me pustite, pravite se da ništa ne vidite.
Isplati li se? Moja mlađa kći je, u trenutku kada je videla da njena sestra uči da vozi bicikl bez pomoćnih točkova, htela isto. Bila je mrvica koja se zainatila. Padala, plakala, razbila kolena, napravila žuljeve na dlanovima. Ali, bila je trvdoglava i vrlo, vrlo uporna. A onda je, lica umazanog prašinom i suzama, uspela. E da, ponekad je dobro zainatiti se.
No, ponekad i nije. Mada, inat se probudi kada želimo da sačuvamo ponos, ostanemo dostojanstveni u porazu, kada želimo da bez obzira na sve sačuvamo sebe.
Iz inata ne plačemo. Iz inata se smejemo u teškim situacijama. Iz inata i dižemo zidove oko sebe. Iz inata palimo sve mostove.
Iz upornosti stižemo tamo gde niko nije očekivao, postižemo uspehe i rezultate vredne hvale, podižemo lestvicu za standarde, za nas ili i nas i druge. Zbog upornosti ponekad štošta gubimo, ali sačuvamo suštinu.
Iz tvrdoglavosti na žalost često odemo pogrešnim putem, ali i spasemo poneki delić naše duše i ostanemo svoji. Iz tvrdoglavosti zanemarujemo sve zbog tog jednog – nama najvažnijeg.
Drago mi je, ja sam Inat. Trenutno sa mnom u sobi žive Upornost i Tvrdoglavost. Kod drugih, mi smo često odvojeni, ali kod nje, na žalost ne. Pa, ako možete da je zamolite, kada već moramo da budemo zajedno, da nas ne zove u isto vreme jer je zaglavimo na vratima i skoro uvek stignemo ili prekasno ili prerano…
A meni se čini, kada pogledam unazad, i pogrešnim redom i u kontra smeru. Ali, to sam ja. Da je drugačije ne bi bilo vredno, bila bi to reka bez talasa, more bez bure. A onda – čemu sve?
