Sećam se, starija kći je zbog činjenice da planiramo da je upišemo u školu sa 6 godina, bila na testiranju kod psihologa. Test je pokazao da je zaista zrelija od svoje generacije, ali žena psiholog je bila iznenađena što dete nije znalo šta znači – vikend.
A kako je i mogla znati? Majka joj je radila svih 7 dana u nedelji, po rasporedu u raznim periodima dana i noći. Nama je vikend bio ponekad sredom, utorkom, ponekad se vikend jedne vezao za vikend druge nedelje. A vrlo retko se dešavalo da kao i ostale porodice, vikend imamo kad mu je i vreme, a još ređe i subotom i nedeljom.
Godine su prošle, životi i poslovi se promenili. Sada svi znamo šta je vikend. To su dani kada mama i tata sa kučićima odu u vikendicu a deca su na sto strana. Mlađoj su već neko vreme to dani za odvaljivanje od spavanja, a starijoj jedva da se razlikuju od ostatka nedelje.
A šta su nama vikendi sada?
Vikend je kada pratimo vremensku prognozu iz sata u sat. Jer, ako je vreme lepo eto nama dragih ljudi da roštiljamo. Vikend je kada zet Marko unese u dvorište lubenicu. Kada je Zebićev najveći problem da li da stavi kotlić, roštilj ili sač. Kad naš drug Neša prepozna krompirić u zagoreloj posudi jer smo se toliko zapričali da smo na jelo i zaboravili.
Vikend je kada Gile zove do sela na kafu, sedenje za stolom sa kariranim stolnjacima. Kada ode na pecanje na Dunav i donese nam svežu ribu. Kada Mira zove da pita treba li mi pilića, domaćih, onih što trče po dvorištu. Pa ja pitam ima li i sira, onog mekanog koji najviše volim.
Vikend je kada sedimo kod komšije u selu i pijemo kaficu dok čekamo da nam u svojoj bašti nabere paprika. I kada od njega kupimo sve što je ubrao, pa ih onda pečemo za zimnicu. Kada ne kupujemo određeni broj kilograma nego ono je sazrelo, pa koliko bude.
Vikend je kada ulazimo autom u selo a ljudi nam mašu. Upoznali smo se već. Evo već tri i po godine, njihovi smo.
Vikend je kada se zimi loži smederevac i u njemu sprema ručak. Sedi na terasi čak i kada je temperatura na nuli i pije kafa. Leti kosi trava i bere voće, ono neprskano, jer mi ne znamo kada se šta i čime prska. Kada se navikavamo na muve, ponekad komarce, krajem leta i ose.
Vikend je kada ništa ne smeta, sve je u redu i sve klizi.
Krenemo puni planova. Posle desetominutnog rituala ulaska u kuću, skuvamo kafu. Sednemo u dvorište. Sedimo. Sedimo. Sedimo. Opije nas vazduh. Mir. Opije nas sve što je drugačije. Iju! Koliko je sati. Prođe vikend, vreme je da se krene kući…
To je vikend. Kada uveče čujemo u daljini saobraćaj na mostu. Zrikavci i ptice se takmiče ko će nas lepše uspavati. U daljini, laju psi. A onda laju i u blizini, ovi naši, da li se javljaju onima tamo negde, brane nas od imaginarnih neprijatelja ili se nešto bune, ne znam.
Sa lajanjem nastavljaju i danju. Ubacuju se u tonsku kompilaciju kombajna levo i traktora desno od nas, automobila koji špartaju i par minuta nakon što se zaustave čuju veseli pozdravi, razgovori, smeh, muzika a ponekad i horsko pevanje komšija. Vikend je kada se svuda oko nas opušteni ljudi druže. A kako to podrazumeva i nešto za pojesti, vetrić nam svako malo donosi miris ćevapa i kobasica.
Vikend je kada ležim na terasi i gledam, a nemam pojma šta. Kada čitam knjige satima. Kada vreme stoji, ili bar sporo teče. Kada sam svuda i nigde, kada je sve i mutno i kristalno bistro. Kada sve važno postaje nebitno, i obrnuto.
Vikendom se ne češljam, samo skupim kosu otprilike. Dva dana prođu a da se ne pogledam u ogledalo. Oblačim se tako da mi je udobno i ni vruće ni hladno. Ostalih kriterijuma nema.
Vikendom ako nam niko ne dolazi jedemo jaja, na oko ili kajganu. Pomešamo je nedeljom sa ostacima hrane od subote. Jer, na selu se ništa ne baca. Ono što se može spakovati, donosi se u Beograd, ostalo se pojesti mora.
Kolači se prave po receptu koji počinje sa: ubrati oko pola kile svežeg voća u dvorištu…Salata se pravi od onoga što se prodavalo na sve tri tezge na seoskoj pijaci. Dakle od sezonskih plodova. I to ako poranimo, inače ništa.
Jer, na selu se slatko spava ali čim krene da sviće radi. Mi, vikendaši krmeljamo sve dok nas sa okolnih njiva ne probude zvuci, mirisi sveže pokošene trave i prirode od koje vredni meštani skupljaju najbolje za nas. I završe posao u vreme kada mi još nismo ni pomislili da ustanemo.
Vikend je kada se osećam svojom, slobodnom, u ravnoteži. Vikend je kada nas je baš briga za sve što nas je prethodnih dana kidalo.
Vikend je kada razgovaramo lagano, dremamo, zevamo, totalno opušteni i drugačiji. Vikend je kada razmišljamo i planiramo. Shvatamo neshvatljivo i hvatamo neuhvatljivo.
Dođu tako, vikendom i razna deca, manje ili više velika, obe ili jedna ćerka, sa ili bez drugara. Neki mladi ljudi puni energije i života opušteno se zabavljaju pred našim očima, a mi se trudimo da im ugodimo, iako, iskreno, super im je i kada mi nismo tu.
Vikend je kada se uvek setimo našeg divnog prijatelja koji nas je i zarazio selom i vikendom, od koga smo usvojili najbolje tehnike za trošenje subote i nedelje na najbolji način.
Vikend je kada pričamo o njemu uz obavezni komentar da bi bilo lepo da je sada sa nama, ovde, kada prepričavamo dane provedene s njim. I tužni se sećamo jutra kada smo, jednog vikenda, čuli da je iznenada i prerano otišao u neke druge svetove.
Vikend su dva dana na kraju nedelje kada sebi poklanjamo sebe. Podvlačimo crtu. Razmislimo gde i kako idemo dalje.
Kada bi sada ponovo testirali moju ćerku i pitali je šta znači vikend, ma, dali bi joj da se odmah upiše na fakultet. Jer, toliko je dobro naučila šta vikend znači. Ne kao reč nego dar života.
