Ne znam zašto, ali nisam ni kao mala volela bajke sa onim: živeli su srećno do kraja života. Više me kopkalo kako to onaj ko je pisao zna, i ako zna zašto nije i nama preneo sve informacije kako su živeli od tog nekog savršenog trenutka pa do kraja.
Možda mi fali osećaj za romantiku, ne znam. Nekako ne volim ta „jao što je lepo“ pakovanja, ružičasta predviđanja i obećanja. Valjda mi je zgodnije da pomislim „videćemo“ i radim na tome da tako i bude. Jer, ako mi ispred očiju lete cvetići i leptirići, plašim se da će mi promaći – život. Ono što se stvarno dešava.
Nikada, kao devojčica a ni kasnije, nisam sebe zamišljala na venčanju u beloj venčanici. Okruženu buketima, trakama, perlama, čime već. Ali bukvalno – nikada.
Ali, to ne znači da nisam sebe videla kao suprugu i majku. Samo sve to što prati stvaranje porodice nije bilo predmet mojih sanjarenja.
E sad, ne bih se ja ni bavila tim muško-ženskim odnosima da nisam okružena pričama o tome. Toliko da mi se čini da neki pokušavaju od toga da naprave nauku, nešto što će se ozbiljno učiti, analizirati, ispitivati, bar kao medicina na fakultetu.
Ne vidim što bih ja to radila. Udala sam se pre 22 godine. Sad da analiziram naše prve dane i mesece, nešto mislim i da je kasno i nepotrebno.
A ono čuveno „dok nas smrt ne rastavi“ nisam sklona da tumačim kao fizičko umiranje jednog od partnera već smrt – ljubavi, a s njom i poštovanja, bliskosti, uvažavanja, tolerancije, zajedništva. Svakako verujem da kada jedan od dvoje napusti ovaj svet, s njim ne umire i ljubav koja je postajala, pre dobija drugi oblik i nastavlja da živi.
Po onome što sam videla i čula o ljubavi i odnosima do sada u životu, a to nije mala količina saznanja, čini mi se da što više pričamo i analiziramo te partnerske odnose, to ih manje imamo.
I zaista prevrćem nekulturno očima i negodujem kada vidim da to rade oni čiji emotivni život čak nije ni na nuli, više je primer kako ne treba raditi.
I naslušala sam se onoga: šta im bi da se razvedu, pa nikada se nisu svađali, nikada ni jedne ružne reči. Pa baš zato nisu više zajedno! Kad te nešto svrbi, počeši se, nemoj da trpiš!
A smešna mi je i teza da svi tražimo svoju drugu polovinu. Jok, vala, ja sam cela, i moj muž je ceo, nismo ničije polovine. Jeste, često bi se za nas moglo reći: jedna duša a sva tela, ali sam vrlo srećna što to nije apsolutna istina. Zašto? Zato što ni meni ni njemu nije ništa falilo kada smo se upoznali, pa je onaj drugi to, kao, dopunio.
Čak mi je i preterana vezanost i zagledanost u partnera nešto što stvara osećaj neprijatnosti. Kad si jako mlad, sve je to normalno. Ali, veze zrelih ljudi koji ne mogu da dišu bez onog drugog, život me uverio, ne završavaju dobro.
Mada, uglavnom mislim da u odnosima pravila nema, i ne treba da ih bude. Okružena brojnim parovima, nekako primećujem da su znatno kvalitetniji odnosi onih koji bi i sami mogli disati sasvim normalno, ali im je lepše u dvoje.
Onih koji su se jednostavno – našli. Postojali su, živeli i radili kao jedinke i onda se sreli i nastavili dalje zajedno. Ne kao jedno, nego kao dvoje.
Šta bi sad njima neko mogao reći i analizirati njihov odnos? I zašto? Da li su negde nekad grešili? Jesu, to je normalno. Bilo je i dobrih i loših dana, ali to nije uticalo na njihovu vezu.
Kako ti vidiš svog partnera? Šta ti se kod njega sviđa a šta ne? Pa bi moj odgovor bio: zašto je to važno? Ima stvari u kojima se potpuno poklapamo, onih u kojima smo dijametralno suprotni. Ali ne mislim da on treba da radi i misli kao ja, a ni ja kao on. Pobogu, pa i ja sam riznica mana, ali to me čini posebnom!
I onda neki krenu da kopaju po našim odnosima sa roditeljima, brakovima baba i deda, odu stotinama godina unazad i nađu neku grešku. Aha! E zato te nervira što čarape ostavlja na dvosedu a ne u korpi za prljav veš!
Pa šta ću sad, da ga menjam? Ili on mene da zameni za neku što ne hoda po kući kao očerupana kokoš jer je mrzi da se očešlja?
Nema te nauke koja nas može naučiti kako biramo partnere. Ljubav ili se desi ili se ne desi. I tačka.
Ako nam je teško što smo sami, neće nam biti lakše sa nekim. Ta očajnička potraga za partnerom uzima svu lepotu odnosu dvoje ljudi. Samo ako ti je dobro sa sobom, biće ti odlično sa nekim.
Ponekad su kratke i intenzivne veze dragocenije i daju više lepote životu nego ne znam kako dugi brakovi. Zašto bi neko morao ostati u vezi ako ona više nema nikakav smisao?
Nema te osobe čije iskustvo nam može obezbediti partnera. To moramo sami. Ne može meni niko da kaže kakav mi partner treba, to mogu samo ja, ali ne da znam nego da osećam. I taj odnos između nas dvoje ne mora niko da razume, osim nas.
Jeste, ima onih koji nemaju, kako se to kaže, sreće u ljubavi. A žele. Pa im je potrebna stručna pomoć. Ali, ne da nađu partnera nego sebe da nađu prvo. Partner ako se pojavi, još bolje, ako ne, život i dalje ima smisao.
No, ja samo razmišljam, ne savetujem. Dobro, možda me valja više slušati od onih koji nisu u emotivnim vezama, koji su uvek u potrazi za srodnom dušom, razvedenih, usamljenih. Jer, ja ću uvek reći da recepta – nema. Nama se desilo i traje. Zauvek? Ne znam, ali tako za sada izgleda.
I sad će neki pitati kako mogu tako da kažem? A ja im pitanjem odgovoriti: da li je trajalo kod drugih koji su planirali da budu zajedno do kraja života, pa su ubrzo krenuli da se vuku po sudovima, dele imovinu i prekidaju svaki kontakt?
Da li ih je venčanica od par hiljada evra i svadba sa par stotina zvanica sprečila da on nađe mlađu a nju ostavi sa decom, ne pitavši treba li im štogod?
U čemu je tajna? U tome što idemo istim putem i ne bismo tu ništa menjali, živimo u ovom trenutku ovakvi nesavršeni kakvi smo, ne maštamo i ne sanjarimo, samo postojimo.
