Neke vesti se forsiraju dok ih svi, hteli da ih čujemo ili ne, ne naučimo napamet. Do drugih se, opet, jako teško dolazi čak i kada ih tražiš. Slučajno da ih saznaš – šanse su minimalne.
Ali, napiše li neko red o nama, mi svi mislimo da se to sada svuda vidi, da je dostupno svima. A zapravo ono što se pojavi u bilo kom mediju stigne do jako, jako malog broja ljudi.
Gde je zapelo? U tome što je nas premalo na ovim prostorima za tolike televizije, radija, novine, sajtove…I što tamo radi priličan broj uglavnom netalentovanih, nepismenih i ljudi koji ne umeju da naprave originalni sadržaj. Pa prepisuju, posebno bez prethodne provere. Hrabriji i izmišljaju vesti.
Pa smo zapravo misleći da se informišemo, totalno neinformisani. Zaluđeni.
Definitvno je problem broj jedan – previše medija. Prenagli razvoj digitala. Eksplozija društvenih mreža. Odjednom toliko mogućnosti da svako od nas ima svoj medij, bude autor sadržaja, bude neko. Novinar. Pisac. Bloger. Tviteraš. Poznat. Faca. Manijak.
Pa još ako to naše neko i vidi, pa komentari budu dobri, ili makar brojni, eh, gde je nama kraj?
Pričamo tako o slobodi medija. Primećujem da je vest o jednom događaju za koji privatno znam, prilog napravila jedna i to kablovska televizija, kao informaciju objavila druga sa nacionalnom frekvencijom i još jedne dnevne novine, i u štampanom izdanju i na sajtu.
Takoreći – niko. Mi za to znamo, ali niko oko nas čuo nije. Ali, tu su društvene mreže, možeš na njima da pišeš i objavljuješ šta hoćeš. A ja se pitam, čemu?
Ovde i dalje važi da ako nije bilo na nacionalnoj TV nije se ni dogodilo. Ako nije objavljeno u mediju koji pokriva teritoriju cele zemlje, džaba. Ukoliko je objavila televizija sa manjim brojem gledalaca nego prosečni domaći klip na kanalu Youtube, nema efekta.
Ako bude kod Žike u Šarenici, samo tada su to sigurno videli, pa i oni koji se kunu da je ne gledaju.
Ako sam recimo objavila ja, to je kao da sam nešto glasno rekla na druženju s prijateljima.
Osim što se, naravno, u trenutku kada objavljujem osećam dobro. Inače, ako kritikujem, niko se potresti neće. Nekako će mnogi primetiti, to da. I to će ih možda jedino slatko nasmejati.
Ne sumnjam da je važna i ta sloboda na društvenim mrežama i raznim prostorima informisanja na internetu. Ali sam skeptična prema tome da može nešto da promeni. Kobajagi se vidi, pa se kao priča o tome, može da pomogne kada treba nekome spasiti život, učiniti dobro delo, nešto organizovati.
Ne bih rekla da može mnogo više od toga…Sve što se pojavi u javnosti a da nije u nekom zvučnom mediju liči mi na ono kad dete vrišti, histeriše i nešto traži pa ga otac podigne u vazduh, a ono i dalje mlati nogama, na prazno.
Ali, mi mislimo da je drugačije. Negde je nešto objavljeno. Pa nas prijatelji pohvale. Dobijemo nešto lajkova i pluseva. Neko to i podeli. Pričamo, doduše uglavnom sa bliskima o tome. Gostujemo na nekim lokalnim TV i radio stanicama i čini nam se, svi su videli.
I tako objavljujemo razne misli, informacije, komentare. Gledam neke, dobro su se ufurali da su face. Jedna voli da se slika provokativno, i zaista lepo izgleda. E sad bi druga da bude kao ona, pa radi isto. I ne primećuje da je – smešna. Jer je prva faca i kada isključi net. Druga je neko samo kad je on uključen. Ni tada ne van svojih profila.
Neki opet najavljuju svoja pojavljivanja kojekuda, na kanalima koji imaju gledaoce samo ako im se na tom broju greškom zaglavio daljinski. Najave nastup kao da je na Marakani, a posle objave slike na kojima se ne vidi publika. Jer je nije ni bilo.
Drugi najave neku svoju aktivnost i imaju koristi od toga. Jer to što rade ljudi vole i misle da vredi. Kao po pravilu, postovi su im skromniji, sa manje hvalisanja, ne ponavljuju ih do besvesti, jedan sa jednom temom je dovoljan. I postižu ono što bi bilo očekivano da svaka objava ima kao rezultat.
Oni prvi, po uzoru na velike medije, ponavljaju isti sadržaj svaki sat, u najboljem slučaju par puta dnevno. Misle, ako ono vide svi onda će valjda i njihovu objavu.
Ne funkcioniše to baš tako. Iako će mnogi reći da je i to ponavljanje u ozbiljno popularnim medijima zapravo kontraproduktivno, poenta je da to nešto vidi i čuje što veći broj ljudi. A nismo svi, recimo kraj malih ekrana, u isto vreme i na istom broju. Zato se ponavlja.
Na internetu, posebno društvenim mrežama, ljudi ne vole kada sto puta vide jedno te isto. Na netu se drugačije razmišlja. Posebno ako to objavljuje neko ko nije toliko popularan, omiljen, tražen. Ali takvim postovima svakako jeste smešan.
Znam, i ja sam smešna ponekad. Zanesem se, objavim ponešto, ljudi lajkuju, komentarišu, virtuelno me tapšu po ramenu. Ali, kad isključim internet, ko sam ja? Ama, niko. Mene nema više. I to je jedina istina.
Niko me ne čuje, ne vidi, nikome nije bitno gde sam i kako sam, šta mislim, mogu, hoću, znam. Jednostavno, ja ne postojim.
I mislim se: samo ti piši, sve će to da ode u vetar. Ako ti je lakše i osećaš se lepše, piši, objavljuj, deli.
Ali, kada se skloniš od tih ekrana, budi spremna na to da zapravo – ne postojiš. Postojati danas i pitati se moguće je samo ako si i u velikim medijima, prostorima i uz brojnu publiku. Tek tada sve na netu ima nekog smisla, i zapravo je potpora drugim većim medijima. Sve ostalo je laž, uteha i kratkotrajno putovanje u svet zabluda.
Ali, i drugima i iskreno i meni, potrebni su a možda i neophodni ti trenuci slobode, osećaja važnosti, slave. Uz pomoć tih trenutaka kada mislimo da smo neko i nešto mi dišemo, postojimo, hodamo uspravno. I bitni su nam, jer, toliko nas svakodnevno na milion načina unižavaju, pretvaraju u mrvice, prašinu, čine da se osećamo jadnim i sasvim nepotrebnim.
A to nije lepo, ni što nam rade a još manje kada se tako osećamo. Neće prestati. Zato je nama dragocen taj lažni sjaj, trenutak kada osećamo da postojimo, da smo neko.
Samo vi pišite, ako vam znači da mislite da ste neko i da je to i drugima bitno. Možda tako i bude jednom. Ne bih rekla skoro, ali, nikad se ne zna. moramo u nešto verovati.
