Sedim u dvorištu našeg raja nadomak Dunava. Napolju je toplo taman kako treba.
Da neće još dugo, vidim po sve većim senkama koje pravi sve niže sunce. I nebo lagano gubi one prekrasno plave intenzivne tonove. Zamućuju ga sumaglica i paučasti oblaci.
Dan postaje malen. Mrak svakoga dana sve brže stiže. A ja mrak ne volim. I ne volim kratke dane. Kada moramo da krademo što više dnevne svetlosti, a ona retka i stidljiva.
Moja majka tvrdi da sam to nasledila od njenog tate, moga dede. Jer je on stalno govorio da mu mrak nije potreban na ovom, jer će ga biti dovoljno na onom svetu.
Tako i ja. Ne volim dane koji počinju uključivanjem osvetljenja koje se ne isključuje do odlaska na spavanje. Volim kad moram da žmirkam od zlatnih treptaja dnevne svetlosti koja prodire kroz prozore i raspršuje se u hiljade niti.
Danas ih je baš malo. Ali, opet, ima ih. I posebni su jer je nedelja, dan koji možemo potpuno da iskoristimo. Ako je već, kako najavljuju meteorolozi, poslednji dan Miholjskog leta, dobro je što nije radni dan, onaj u kojem prelepu dnevnu svetlost jedva da primećujemo satima zagledani u razne monitore, retrovizore na automobilima, preskačući katakombe u gradu, bežeći od gužvi od kojih nije moguće pobeći.
Dok slušam poj ptica, pokušavajući i da ih vidim na okolnim granama, primećujem još neke tonove. Kao da kaplje voda, u pravilnom vremenskom razmaku, čuje se tupkanje sa svih strana.
To požutelo lišće pada na svoje ranije opale drugare, praveći tepih žuto-crveno-čokoladne boje. U tom brzom opraštanju od majke stabla pomaže im na mahove jači vetar. Isti onaj koji iz okoliša do nas dovlači miris zapaljene trave i lišća.
Priroda se brzo menja, valja joj pomoći da što lepša dočeka nedelje zimskog sna.
Konija i Beku izluđuje to tupkanje, nije im jasno šta ga proizvodi pa laju za svaki slučaj, neprekidno, verujući da će to nešto, tog nekog, uplašiti.
Oni debeli tepih od lišća vole. Skaču po njemu, valjaju se, njuše. O, kako je dobra ova nova zabava! Zastanu samo kad ih iznenadi list koji je pao pravo na njih.
Ne znaju da im je ovo poslednji dan letnjih radosti u ovoj godini. Koliko od sutra, ako su dobro odradili vremensku prognozu, izlaziće u vreme kišnog zatišja, povremeno na silu uvučeni u kabanice. Mrštiće se i pokušavati da ne maknu od ulaza zgrade. Tražiti svakih pet minuta da im otvorimo vrata terase u stanu, valjda u pokušajima da provere da se nije možda vreme prolepšalo.
A ja? Ja ću čekati dane okupane suncem. Ne mora da bude toplo, mogu da podnesem temperature u skladu sa kalendarom. Pokušavaću da se zabavim što više, da otgnem misli od dana punih mraka.
Zaista, imam problem sa tom prirodnom tamom, posebno od onog vikenda kada se i inače kratki dani skrate odjednom za ceo sat, pomeranjem kazaljki na časovnicima unazad. I to me pritiska i obeshrabruje sve do one najduže noći, pred kraj decembra.
Preživljavam naredne nedelje obuzeta danima praznika, druženjima, raznim obavezama. Uvučena u toplo ćebence uz spremnu gomilu knjiga za slobodne sate. Pravim se da ne znam da dani opet postaju duži, neću sebi da dajem nadu jer su promene još uvek neprimetne.
I baš u tim nedeljama, ponekad, zažmurim. I gledam slike nekog mog sveta.
Onaj čije sam boje i mirise upijala tokom nedelja okupanih svetlošću. Časna reč, osetim kako me nežno dodiruju topli zraci sunca. Sve postaje bistro, plavo i žuto, sve treperi od radosti.
I zato ovaj rajski dan jeseni vredi više. Taj poslednji dan Miholjskog leta. Baš tu, kraj Dunava, dok priroda igra poslednji ples pre odlaska na spavanje. Da skupi snagu, odmori i spremno dočeka duge dane i druženje sa suncem.
One kada pupoljci nestašno oboje sve nijansama radosti. Pa i mene.
Jer, ne volim kratke dane. Bez sunca, u izmaglici. Kada čim ustanem moram da uključim svetlo, koje ne isključujem do odlaska na spavanje.
Što bi rekao moj deda: biće mraka dovoljno na tom drugom svetu. Na ovom mi opijte sva čula koloritom.