Počinje meni najtužniji mesec u godini. Onaj kada mi se učinilo da se opraštaš, odlaziš, kada sam primetila da imaš još vrlo malo i snage i volje. Svega. Osim ljubavi. Nje si uvek imao na pretek.
Počinje mesec u kojem si se, naizgled jednostavno i vrlo tiho, pretposlednjeg dana – ugasio. Otišao u svega par sati.
Počinje mesec u kojem si naglas sebi postavljao niz pitanja. Manje o danima prošlim, više o onim budućim. Prošle si prihvatio, nekako ravnodušno i pomirljivo. Dani koji su stizali, valjda zato što si nekako znao da si ih nećeš doživeti, bili su ono što ti je okupiralo misli.
Volela bih da si ih odnekud tamo gde ti je duša video…
Da, tvoj Anđelak je upisala Petu beogradsku, onako kako je želela ona a potajno i ti. Da, bila je kao prava princeza na maturi, tog prvog juna bez tebe…
Onaj mali antihrist, Deki dedin, i ona je đak iste gimnazije i naravno da je bila čarobna, onako neopterećena ičim, kakva je uvek i bila.
Znaš, volela bih da si video kako su toliko toga nasledile i od tebe. Da si mogao da uživaš u ljubavi prema umetnosti koja se u njima budila i onda ih odvela putem kojim ti nisi mogao. Pričam im povremeno koliko si voleo film, želeo da budeš glumac, i kako si te želje morao da potisneš onih posleratnih, gladnih i jadnih godina i izabereš neki „siguran“ posao.
Volela bih kada bi mogao da znaš da su obe, sledeći tvoje snove sasvim slučajno, ako slučajnosti uopšte postoje, glumile do sada svaka u po jednom filmu. Starija je student produkcije na FDU, bio bi tako ponosan na sve što je do sada uradila, mlađa eto baš ovih dana ima svakodnevne probe za prvu pozorišnu predstavu u kojoj će glumiti.
Samo, tebe neće biti u publici, tata…
Ona mala s kojom si do poslednjeg dana svirao gitaru – danas svira još bolje, i dalje samo onda kada ona hoće. Savladala je lako i muziciranje na sintisajzeru, i dalje voli da peva i lepo to radi. Ponekad, kada je u svom svetu muzike, znaš, liči na tebe u takvim trenucima. Ima tu jednu toplu notu u glasu, istu onakvu kakvu si i ti imao.
Tata, propustio si i njeno zaljubljivanje u tvoju Požegu, ono dvorište tvoga detinjstva, onim ulicama kojima si ti lutao ona bi skitala svakog dana. Ne znaš da je njoj tamo najlepše, u toj varošici u kojoj si rođen, okruženoj tvojim najbližima.
I ne znaš da tvoj brat Mišo toliko u starosti liči na tebe! Ponekad se prepadnem kada čujem da na identičan način, koristeći iste reči, sklapa rečenice, prateći ih mimikom koju smo kod tebe viđali. I ne znaš koliko volim da slušam njegove, hiljadu puta odslušane, priče, prepoznajući u njemu – tebe.
A tek koliko često pričamo o tebi…
Nisi stigao ni da podeliš s nama trenutke kada smo se Vlada i ja, u potrazi za mestom koje bismo zvali našim „selom“, rajem u prirodi, opet slučajno, smestili u Bešku. Da, naravno da sam prvog dana otišla do nekadašnje dedine kuće. Znaš, nije se mnogo toga promenilo. Onaj dud i dalje stoji, a stazu za tvoj automobil niko nije izmenio, kao da ste je tek deda i ti napravili.
I ja sam nekako, gledajući u kapiju kojom od dedine smrti nismo prošli, u dvorištu videla parkipanu tvoju belu škodu i u daljini mačka Marka, mačku Maju i onog pevca što je voleo da kljucne svakoga, pa smo koristili one dedine štapove da ga oteramo od sebe.
I znam, voleo bi da si stigao da sedneš u naše dvorište, udahneš miris Dunava i prošlih vremena, tako ispunjenih bojama. Da prošetamo po selu koje si beskrajno voleo, a koje je, posle ratnih godina, za svoj dom izabrao tvoj najvoljeniji stric, onaj koji je u tvom srcu bio kao otac bez koga si ostao.
Ovih skoro 8 godina bez tebe tako je puno dešavanja! I u svakome nedostaješ – ti.
Nedostaje mi kada negde odem da se ti javim, i da me ti, začuđen razvojem tehnologije pitaš kako je moguće da ja stotinama kilometara daleko, pričam u tu malu spravu a ti me čuješ istog trenutka. I da ti tamo gde sam kupim neki suvenir, pa da se zajedno smejemo jer ti uvek donosim piksle i pića.
Nedostaješ kada se okupljamo, da vidiš i kažeš kako smo svi omatorili i kako su nam deca porasla. Ne znaš kako je tvoja unuka Dea vezana za decu njenih ujaka, dece tvoje rođene sestre i tvog brata od tetke, Pecu, Milicu i Jovana.
Ne možeš da čuješ naše priče, nalik vašim nekada. Nisi video kako smo u „tvojoj“ kafani, u Skadarliji, nas šestoro slavili uz tvoje pesme Andreino punoletstvo. Moj brat, odnosno ujkin mali dečak (odavno odrastao čovek), naravno sa snajkom, Vladina sestra i njen muž, i tvoj zet i ja.
I kako sam tada, kao i uvek od kada si otežao, pevala uz muziku svirača očiju prepunih onih teških, preslanih suza „Ima dana“, „Bolujem ja“ i „Tiho noći“. Jer, najlepše smo ih pevali zajedno.
U toj istoj ulici, subotom, ja sa ušećenom jabukom kupljenog na vrhu, kod česme, ti meni iza leđa, stojeći pored muzičara. Tvojih drugara iz dugih kafanskih noći u Skadarliji.
Toliko toga nisi stigao da vidiš!
Ima stvari koje bolje da i nisi dočekao. Iskidao bi se, kako si govorio, „na froncle“. Štošta što se desilo ne bih umela da ti objasnim. Ali bi mi bilo važno da znaš da na to nismo mogli i ne možemo uticati, i da smo sačuvali ono najvažnije – našu malu oazu.
I sigurna sam da bi se slatko smejao kada bi mogao da vidiš kako sada mene majka muštra, gunđa onako kako je tebi, uverena da treba da joj čitam misli i zaboravlja da joj ja tebe zameniti ne mogu…Niko to ne može.
Ni njoj ni bilo kome od nas. Takav si bio – poseban i nezamenljiv.
I znaš, od kada si otišao u neke druge svetove, ja sam često obilazila mesta koja me tako mnogo podsećaju na tebe. I ponovo preživljavala neke naše dane. Jesam, plakala sam, šta ću.
Kako da ne zaplačem u Baškoj Vodi na onom doku gde si me učio da pecam, a gde nikada ništa upecali nismo? Ili s pogledom na plažu i hlad borova pod kojima si sedeo i pijuckao pivo dok bih ja besomučno upacivala sitan novac u džuboks i plesala uz Ljupku Dimitrovsku?
Ni te suze nisi video…
E moj tata, toliko toga bih ti htela reći. I utešiti da ne brineš, jer mnoge su stvari ispale bolje nego što si očekivao.
Bilo bi lepše da si ih ispratio pogledom i onim tvojim osmehom, koji, znaš, sve češće na svom licu vidim.
Nisi video kako razni delići tebe nastavljaju da žive u nama, i to oni koji su ti bili važni i činili tvoj život tako posebnim. I tako evo već 8 godina od kada te nema.
