Da bismo mi neki koji ne volimo hladnoću i zimu, ali i svi ostali sa nama, preživeli do toplih i sunčanih dana, srećom postoji niz slava i praznika.
Sigurna sam da je raspored tako zgusnut baš u ovo doba godine zbog toga što je narod, kada nije moglo da se radi na poljima, valjalo organizovati da se nečim zabave.
A nema boljeg provoda nego se uz draga lica lepo, u toplom, naklopati. Jeste, i nešto popiti.
I tu ponekad zapne. Jer – popiti – časkom postane prepiti. Hrana se slabo žvaće, više trpa u usta dok nam se ne smuči. A dešava se da se smuči, posebno u danima kada veliki broj ljudi slavi, pa idete na više mesta.
I eto nas, skoro pa preko noći, u dimenziji broj, dva pa i tri većoj. Sve zateglo, majku mu…Pa se budiš sa mučninom, koja sigurno nije od trećeg parčeta torte, nego zato što „možda ono meso nije bilo dobro pečeno“.
Jedared, jedan naš divni prijatelj, kod koga smo odlazili predveče i opraštali taman kad nagrne veliki broj gostiju, krenuo da pije još od ručka. Kako mi pijemo kafu, ako ima i kisela voda može, on presekao nalivanje alkoholom da bi nama pravio društvo. To što ne pijemo alkohol mu je uvek bila tema da nas zavitlava.
I tako, pije on kafu s nama, ali drži i čašu viskija. Pa ga nešto bolela glava, pa popio s tim svim i tabletu protiv bolova.
Mi se nešto malo poslužili da načisto ne uvredimo domaćicu, nema načina da im objasnim da jedem kada sam gladna a ne kad je slobodna stolica, i kad je stigao veseli već rumeni i na nogama nestabilni kum, odosmo kući.
Čujem sutradan da je naš drug na pića od ranog popodneva i viski i kafu i lek s nama, nalio par litara vina, nazdravljao i rakijom onima koji vino ne piju. Pa odjednom pao posred velikog stola sa posluženjem. Pa zvali hitnu, a uletvljeni kum dobacivao: Ne morate da žurite, umro je.
Nije, ali se danima oporavljao…
Ja se nekako držim sve do naše slave, Svetog Jovana, krajem januara. Gde padnem? Pa, na raspremanju. Znate ono kad ne znate gde ćete s tom kašikom ruske, ko će sad to malo premeštati u manju činiju, i na ona 3 kolača koja nemate gde? E to. Sve u dva noću.
Hajde količina, ali taj miks, kolač, ruska salata, kolač, ćevap, žito, prebranac…Sve onako s nogu, ponekad koristeći pribor, ali retko. I svaki 21. januar dočekam istom rečenicom: Šta mi je sve to trebalo? Kao da se suđe ne može srediti dok ne poližem sve posude.
Ne bih ja do tada preživela da sve veći broj slavlja, bar kod ljudi u mom okruženju, na moju radost, nije osmišljen tako da se gosti sami posluže kada i čime hoće. Sve je manje onog nerazumnog teranja za sto, pa sve redom od predjela preko supe pa do tri vrste torte i sto vrsta kolača. Ali, da se posluže bilo čime, to moraju.
Jedno vreme, kada smo ponovo otkrili veru, valjda smo imali potrebu da slavimo prenaglašeno, da se poštuju svi običaji, striktno i preterano. Uz neprimene novotarije. Jer nismo znali kako treba, pa smo za svaki slučaj radili sve što smo čuli da se valja.
Taj slavski ručak, namenjen porodici i bližnjima, zbog obaveza je pomeren s redovnog vremena za taj obrok na kasno popodne. A moraš jesti i dok si na poslu, ne možeš mrtav gladan da čekaš da odeš na slavu! Pa, ili klopaš tokom dana i onda objašnjavaš da se ne foliraš nego si sit, ili se preždereš samo da ne gledaš namrštenu domaćicu. Prva opcija je obično u domenu mašte.
Kalendar preterivanja lepo popune i globalni praznici. Da zlo bude veće, tih dana nigde ništa ne radi, nema čovek gde da pobegne od frižidera. A hladno i tmurno, pa ti se jede sto puta više. I dosadno, mnogo dosadno. Pa odeš kod nekog ili oni dođu kod tebe, pa njupate silne ostatke „da se ne baci“.
I pitamo se što nam se to majica tako podigla, mora da se u pranju skupila? Jeste, zimi nam prodaju, sram ih bilo, neki čudan prašak što smanjuje odeću…Ne može čovek lepo ni da pokrije nezakopčano dugme na suknji ili pantalonama, nego se još više vidi da šavovi samo što se nisu predali…
Pa pratimo silne savete, recimo, popiti limunadu pre odlaska u goste, manje se natrpavamo svim i svačim. Pa u gostima deset puta piškimo. Ne sedamo za glavni sto jer smo već ručali, došli smo bre da proslavimo, vidimo se, ispričamo. I onda sednemo kraj činija sa grickalicama, meni sitni kolači obično zapadnu, podsvest valjda bira. I opet nepotrebno naguramo svašta u siroti stomak.
Mogla bi biti najbolja, ali je najgora opcija kad idemo s jedne na drugu slavu. Mogli bismo svima reći da smo jeli kod onih drugih. Ali, ne, šta ti čovek, mi ipak svuda jedemo i pijemo! Po malo. Ali, da neko sve to stavi na gomilu, muka ti od pogleda na tu količinu svega…
Ponekad pomislim da je 1. januar neradni dan upravo zato što je retko ko sposoban da trepće, a kamoli radi. Zašto, to mi nikada neće biti jasno, moramo zbog odlaska jedne i dolaska druge godine, da jedemo satima, posebno iza ponoći? Zašto uopšte moramo da budemo budni?
Lepo beše kad smo bili mladi, pa se raduješ, pa slaviš, pa se peva, đuska, čekaš da porasteš, osamostališ se, čekaš svašta da ti se desi prvi put, tvoje tek dolazi.
Moj je izbor već godinama tek kupljena knjiga, ćebence, fotelja, neki film i – kuliranje. Ako izdržim do ponoći, super, ako ne, nema veze.
Moja majka kaže da sam naopaka, i baš negativac. Godinama uzdiše od kada je kuhinja samo moj sektor što nisam bar nedelju dana pored šporeta. Kakva je to Nova godina bez vangle vanilica, torte? Sramota! Samo sarma, ruska salata, prebranac? Ništa više ne spremaš? A pečenje? I ne može pečenje umesto sarme nego mora sve.
Glupo pitanje: ko će to da pojede? Pa mi! Kad cure odu, ostajemo čak nas troje. A možda će jesti kad dođu, zato spremi odmah sve. Kako, sutra ćeš da kuvaš, pa sutra se ne kuva, prvi je dan nove godine…
Ja bih samo da je ne upropastim na početku, valja i njoj i sebi dati šansu da budemo što duže normalni i u ljubavi. Daleko je proleće, valja to sve izdržati. A izazova onoliko.
