Kažu da je dobro sećati se i lepih i ružnih stvari, da iz njih učimo, da smo sve to zapravo mi i da je sve imalo neku svrhu i smisao.
E pa ne slažem se. Ima toliko toga što bih volela trajno da izbrišem. Ništa nisam naučila iz neprijatnih dešavanja osim da se, vremenom, lakše s njima nosim. I sigurna sam da bih mogla sasvim lepo da živim i bez njih. Ako ne i lepše i pametnije.
I zato, pravim svoj folder u glavi, u njega stavljam ono što želim da sačuvam u sećanju i duši. Ostale, kada već ne mogu da ih izbacim sasvim, bacam u korpu za smeće. Neka se u haosu i gužvi koja tamo vlada – zagube…nekako.
Recimo, sve one gluposti koje su mi grickale zdravlje i usporavale me i zatvarale u kuću, da čekam da prođe ili se lečim medikamentima. Toliko glupih situacija u kojima mi je fizički nešto falilo, bilo mi loše da nisam mogla oči da držim otvorenim…
A ono lepo? Recimo, situacija u kojoj mojoj ćerki treba za fakultet knjiga koju nije moguće kupiti u knjižarama. Ima polovnih, ali tražim ipak novu. Sa firmom koja ju je objavila povremeno sam sarađivala, ali nikoga sada tamo ne poznajem. Ne mogu da nađem broj telefona, pa im šaljem mail s pitanjem: gde da je kupim?
Odmah dobijam odgovor s molbom da sačekam par dana jer ni oni ne znaju. I zaista, javljaju se opet, kažu, direktor mi poručuje da je spremio i za mene i za moje dete po knjigu, da dođem po njih, i naravno da me puno pozdravlja. Cena – nula dinara. A knjiga, za naš posao, zlata vredna!
Kakav gest ljudi koje znam i koji mene znaju ali ne lično, ljudi s kojima se ne družim, ne pijem kafe, ljudi koji to uopšte nisu morali da urade! I kako dobar osećaj što još takvi postoje!
A tu je i jedna fotografija: moja ćerka na Medveščaku, u Zagrebu. Na istom mestu na kojem se, pre pola veka, fotografisala moja majka, koja je tada imala sličan broj godina kao njena unuka sada. I onaj osećaj da sve dolazi na svoje mesto, da je lepo kada se u životu zatvori krug i shvatiš da odjednom štošta ima svoj smisao.
E tako sam se par puta osećala ove godine. Onako, sigurno, stabilno, da znam da je vredelo, da nije od vremena izbledelo, da postoji u svom najlepšem koloritu i s najdivnijim razlozima. Kada sam tako bila u tom trenutku, sasvim svesna ko sam i da mi se sve sviđalo.
Recimo, provod sa mojom školskom drugaricom, slučajan i neplaniran susret, nalik svakom od pre 30-ak godina, kao da se viđamo i dalje svakog dana. I onaj sjajni osećaj bliskosti i povezanosti, isti jer ga ništa ne može pobediti.
Divni dragi ljudi koje poznajem decenijama, bogatstvo kojeg sam postala svesna i jako ponosna što je moje, osmesi i zagrljaji s njima, potvrda da je sve vredelo i da ima smisla. Moja Vesna i moj Milan, recimo, i svaki sekund sa njima. Kao kada se posle dugog putovanja vratiš u svoj topli, ušuškani dom.
I uopšte, svi susreti i vreme provedeno sa mojim drugarima iz detinjstva, susreti i kafe sa onima sa kojima sam išla u osnovnu i srednju školu. Minuti posvećeni onom „sećaš li se“ sa mojom Draganom ali i mojim Draganom, mojom Jelenom, Radom, Ivanom. Taj jedan poseban osećaj da još smo tu, isti.
I taj osećaj, još posebniji, na jednom koncertu, na mom Tašu, dok je svirao moj „Parni valjak“ a ja, na časnu reč, bila sigurna da vremeplov postoji i da sam opet u 86-oj, da imam prekrasnih 16, godinu manje od Saške iz pesme…Ta energija, ta lepota postojanja i osećaj da me baš briga za sve, jer život je lep. I skakanje kao nekad, i pevanje, iz sveg glasa.
I pevanje u Skadarliji, u jednoj posebnoj kafani, „Ima dana“ gde sam ostvarila želju srca svoga – da sa mužem, mojim bratom i njegovom ženom, muževljevom sestrom i njenim suprugom, uz večeru, vince i koju notu i stih s mirisom Beograda u kojem sam rasla, proslavim punoletstvo naše mlađe ćerke.
I svaki uspeh naših cura, a bilo ih je, njihovi prvi dani na filmu, prva uloga u pozorištu, prve nagrade, angažmani, prvi profesionalni koraci kao potvrda da su izabrale ono s čim će moći da osvoje svet i ispune svoja srca.
I moja potreba da se neprekidno hvalim kako je baš moja kći producent tog filma, kako baš moje dete glumi u toj predstavi, kako ih zovu i traže, a one, svakog jutra odraslije i zrelije, lagano napuštaju naše gnezdo.
I ono posebno veče u Rovinju kada smo sedeli s njih dve i gledali galebove i nemirne talase, sedeli sa decom koja to više nisu, i ta scena dostojna za hepi end u svakom vrhunskom filmu.
I čitav niz trenutaka kada sam osećala da čvrsto stojim na zemlji i dišem punim plućima život, i postojim baš onakva kakva sam sebi potrebna.
Dani kada se sve ono nekada dobro koje sam davala vraćalo onako kako treba, kada su se završavali neki životni ciklusi, eto tako se namestilo, baš u proteklih 12 meseci.
Neka preispitivanja, priznavanje grešaka, pa i otvaranja očiju koja mi i nisu naročito prijala. Ali je dobro da ih je bilo, ne valja kada čovek ima mnogo nedokučivosti i nedorečenosti u životu.
I moje drugo ja, skoro pa ceo život, moja Maki, tu i kada je daleko, ona što kad je loše to oseti, pozove i kaže: Pričaj, osećam da nešto ne valja. E za to se vredi roditi.
I svaki trenutak kada smo svi bili tu, sve neočekivane situacije i svaka pomisao da bi scenario pisan kao beleška naše realnosti bio beskrajno zabavan i duhovit. I sreća jer nismo tipični, ukalupljeni, ali i radost kada to jesmo u načinu na koji volimo život i on voli nas.
Zato i želim da obrišem svaki sekund u kojem sam osetila nemir u stomaku, posebno one kada bih postajala svesna svojih, iz najbolje namere napravljenih, grešaka. Momente u kojima je bilo jasno da povratka na staro nema, da život ne zna za ono: šalila sam se, hajmo ponovo. Dane u kojima sam se osećala poniženo i bezvredno, ali ćutala jer to niko nije mogao da razume.
Želim da sve to nestane, ali je nemoguće. Jer je to prtljag moje duše. Nekada teret a nekada temelj za sve one divne trenutke. Sve je povezano, uslovljeno jedno drugim.
Ali moram da očistim tu fasciklu sa brojem „2017“ jer znam, i z 2018-oj čeka me sav kolorit života, zatvaranje nekih drugih krugova, neka saznanja, susreti, zagrljaji, po koja suza, ona topla ali i ona koja peče. Nova osvešćivanja, tačke na „i“, pa i počeci.
Za sve to treba napraviti prostora. Evo, pravim ga.
