Kao, u životu postoje neka pravila. Svetom vladaju neki zakoni. Postoji neki red.
Nekada je svega toga bilo mnogo više, srećom se štošta izgubilo, ili ima manji značaj.
Recimo, onaj red da završiš školu, pa dođe red da se zaposliš, da se uozbiljiš, uđeš u brak, napraviš decu, životariš, pa je red da odeš u penziju. I stalno te podsećaju šta je sve red da uradiš.
Prvo se izgubio onaj da se deca prave tek kada se venčaš. Zatim su nam oteli drugi važan red, da se zaposliš kada završiš sa školovanjem. Životarenje je postalo standard, a odlazak u penziju pokušavaju da ukinu.
Za njima, izgubiše se u praksi svi drugi redovi, ali ostade u narodu navika da te podsećaju – šta je sada red da uradiš, da bi fino stao u kalup. A kada nećeš ili ne možeš, eto prostora da čaršija pere usta.
Ja sam po tom pitanju prilično veliko tele. Niti znam šta je kome i kada red, niti pitam za to. No, u životu mi se, sasvim slučajno, namestilo da te neke redove poštujem.
Jesam se prvo zaposlila pa diplomirala, ali samo zato što sam kao devojčurak počela da radim. Ali sam se zato udala i rodila dete po svim bivšim standardima, beba je ušla u naše živote 10 meseci od potpisivanja papira. Doduše, nismo pravili svadbu, nisam bila u belom, nije niko puškom gađao jabuku i tako to, ali sve ostalo je bilo po redu.
Mislim, uzela sam njegovo prezime i tako ga krvnički zgazila! Rekla bih i da je to sve što smo uz papir da smo venčani ispoštovali…
Ali, jedno je biti svoj, a drugo biti lud, mada ni sama ne znam gde je ta tanjušna granica. I biti drugačiji zato što ti misliš da je to u redu, i truditi se da budeš takav samo da bi privukao pažnju.
To su sad već neki drugi, moderni redovi. Red je da skačeš na njenog muža, red je da juriš udatu, red je da psuješ, ogovaraš, skidaš se, krečiš, piješ, samo da te primete. Red je da ideš mimo svih redova, i da familija u najboljem slučaju cokće.
Odavno ne reagujem na takve stvari. Malo me baš briga a malo više sam oguglala. Ko je taj koji određuje kada je čemu red i zašto? Ali me beskrajno zabavlja kada u strogom okruženju neko svoje „obruka“ i ide mimo reda. A posebno kada je „prekršilac“ osoba koja je drugima ranije prodavala pamet po pitanju poštovanja reda.
Ali imam i momente kada samo što se ozbiljno iznenadim. Pa javljam ili šaljem poruke: Kad se sad nisam šlogirala, slušaj…i krenem u prepričavanje „dramatičnog“ saznanja.
Šta je to što me još može šokirati? Kad saznam kako je neko „preko noći“ i ko zna preko čega još, a da nije znanje i iskustvo, „daleko dogurao“. Mora da postoji neki red: prvo najpametniji i najbolji. Ali ga nema nešto u poslednje vreme.
Iznenadim se mnogo i kada vidim da su vršnjaci moje ćerke dobili bebe. Oni roditelji? Znam da su punoletni, ali nešto mi rano za to…
Šokiram se kada vidim neke naslove koji mi kao plaćene objave iskaču tamo gde ih ne očekujem. Ali se ne šokiram kako oni žele, da bih kliknula i čitala dalje, nego zanemim pred neznanjem, amaterizmom i površnošću. Red je da se takvim tekstovima čitaoci ne ponižavaju ali i ne povređuju oni o kojima pišu.
U načelu me šokira koliko su neki bezobrazni, sebični, zli. Ne znam da li ću ikada umeti da ne obraćam pažnju na takve stvari.
Ali me ovih dana šokiralo i kada je naš psić, jorki Koni, posle 6 i po godina, došao i legao na naš krevet, onako diskretno, nama ispod nogu. Toliko puta sam ga zvala i pokušavala da ga naučim da tu leži, posebno zimi kada je na podu hladno. I eto, izgleda je naučio da se opusti i popne kod nas kada je hladno. Vala, red je bio!
Umalo što se nisam šlogirala kada sam videla da je moja majka sebi kupila drečavo roze trenerku, oči zabole kad je pogledaš. Red bi bio da shvati koliko ima godina…
Srce mi preskočilo kada sam shvatila da loto premije za sedmicu nisu milioni u dinarima nego evrima, bilo mi logično da je vrednost izražena u našoj, zvaničnoj valuti, koja na nacionalnoj televiziji, bio bi red, treba da bude jedina koja se pominje.
Ah, ja i moja teorija da pravila postoje da bi se poštovala…zato i jesam tu gde sam…
Ne mogu me šokirati dve glave, tri sise, kad neko postane otac u osamdesetoj, ali ću se šlogirati kada moj muž uveče čarape ne bude ostavio na trosedu nego u korpi za prljav veš. Red bi bio da to nauči.
Dobro podnosim nenormalne cene, svaka roba ima svoga kupca. Ali samo što se nisam šlogirala kada sam u jednoj prodavnici, obrativši se prodavcu, kao odgovor, vrlo prijateljskim tonom, dobila salvu najgorih komentara na ono što prodaje. Ljut si na gazdu, a? Nije ti dan? Tek, nisam disala dok mi je objašnjavao da je ovaj proizvod mamipara za budale, a onaj drugi đubre koje ne vredi ni polovinu cene. Red je da se poštuje onaj ko te plaća.
Samo što se nisam šlogirala kada sam videla da je u novinama jedna moja ispisnica izjavila kako ima 8 godina manje. Zašto i koga laže? A i kad se ona druga prepumpala, kao na sniženju, do neprepoznatljivosti. Red bi bio da shvate da nisu sakrile datum u krštenici.
Juče ujutru, zamalo da se šlogiram. Stanem na vagu da se izmerim, kad ono – smršala 5 kila! Siđem. Stanem opet. Isto. Kako bre? E pa tako što je crkla baterija, s novom i punom ni gram nisam izgubila. Ni dobila.
I kad sam već kod hrane, red je da se pravi zimnica. Samo me šlog nije strefio kada sam otvorila kacu sa mojim milim i dragim kupusom, koji je na ovoj ne baš tipičnoj temperaturi za ovo doba godine, došao u stanje u kojem ćemo do kontejnera moći da ga iznesemo samo krišom, noću. A da kiseli kupus ove godine – kupujemo u prodavnici.
Hej, ćao! Znaš ono kad te zovem pa ti kažem: Slušaj ovo, kad se sada nisam šlogirala? E to. Vidi. Nisam se šlogirala, ali izgledam kao da jesam. Glava mi se preko noći udvostručila i ne mogu da pomeram usta, zato šuškam. Znaš ono što mi svako malo bio zapušen nos i sve mi se nešto dešavalo na levoj polovini lica? E, to je zbog upale koju sam ignorisala. Evo, pijem antibiotike i lečim se. Red je da počnem da brinem o svom zdravlju.
I poslah joj sliku. A ona mi odgovori: Ženo, na šta ličiš! Kad se sad nisam šlogirala! Red je da ti kažem: nisi ti normalna!
