Ne znam da li sam to naučila tokom životnog putovanja, ili sam takva rođena. Tek, nisam sklona tome da govorim i mislim da nešto neću nikada želeti, hteti, pomisliti, uraditi. Ali, ni da tvrdim kako će baš tako biti, obećavam sa velikom sigurnošću, bez imalo sumnje.
Mislim da su moje devojčice, kao male, to najteže prihvatale. Šta god bi pitale hoćemo li, ja bih odgovarala da ćemo videti, da radim na tome ali ne obećavam.
A njima su, kao i svoj deci, bila potrebna obećanja. A ja sam, kao i mnogi odrasli, znala da je život čudna igra u kojoj mnogo više boli kada se nadaš pa ne bude, nego kad ne znaš ishod a on bude baš onakav kakav želiš.
I onda bih im objašnjavala: ako kažem „možda“ to znači da idem u pravcu da se to nešto i dogodi, ali da ne znam šta me sve čeka na putu ostvarenja. Kada bih rekla „da“ i „naravno“ pa se dogodilo nešto nepredviđeno, one bi mislile da sam ih lagala i bile razočarane.
Ali, ako to ne izgovorim već samo odškrinem vrata mogućnosti, onda će se, ako uspem u onome što su poželele, iskreno radovati, i sve će im biti i slađe i lepše.
Ne, zaista ne mogu decidirano da tvrdim išta što ima veze za onim što tek možda jednog dana treba ili ne treba da se dogodi, da bude ili da budem.
Par puta bi mi se desilo da, srećom kada su u pitanju banalne stvari, budem sigurna u svoje „da“ ili „ne“. Pa me onaj odozgo, Univerzum, ko li je i šta li je već, uz smešak opomenuo.
Recimo, tvrdila sam beskrajno prepotentno da se ja nikada neću porađati na plus 40. Mislim, stvarno, valjda mogu da isplaniram drugu trudnoću! Onako, da se bebac rodi u periodu od marta do juna.
Naravno, porodila sam se na 40 i više stepeni, one divne 99-te, kada još nije bilo klima uređaja u porodilištima, 29. jula. I svi su zbijali šale sa mnom uz pitanje, da li mi ono beše termin u doba godine kada je vest dana da je najtoplije u poslednjih 150 godina.
Nema šanse da se udam pre tridesete! Udala sam se dva meseca posle te izjave…
Nikada neću svojoj deci izgovoriti ni jednu besmislenu roditeljsku rečenicu koju je moja majka koristila umesto dobar dan. Ma važi. Ono nije da ne pokušavam da se kontrolišem, i dođe mi da udarim sebi šamar, sve se umivam hladnom vodom sebi da dođem, ali nije da mi ne izleti po neka imbecilna roditeljska misao tipa: Dok si pod mojim krovom…
I zato što znam da, ma šta mislili i ma čemu nas učili razni moderni psihološki pravci, ipak nije sve do mene. Uostalom, i ja se menjam, bilo bi dosadno da sam uvek ista, besmisleno da ne učim iz iskustva, kako na greškama tako i iz mudrih poteza.
Hoćeš li se stvarno u aprilu kupati u moru? Ja bih. Svi preduslovi s moje strane su tu: idem na more, Makarska između ostalog, poneću kupaći. E sad, ako bude baš hladno, ipak ja sebe volim više od prelepog slanog plavetnila. Da li će moje „možda“ postati „da“, e to zavisi od vremenskih prilika.
Postoji li išta što bih sada, ovakva kakva jesam trenutno, mogla sasvim sigurno da tvrdim? Mislim da ne postoji.
Dobro, skoro pa sam sigurna da nikada neću probati ni jednu vrstu droge. Ali, više volim da kažem da mislim da neću, jer zaista ne mogu da garantujem da u nekom trenutku neću doživeti recimo neki nervni slom, neko ludilo koje će me odvesti u propast.
A i onaj odozgo se valja od smeha na naše sigurne tvrdnje, pa ne bih sebi da malerišem…
Poznajem jednu koja je bila toliko sigurna kada se udala da će kao u bajci živeti zajedno i srećni do kraja života. Toliko je verovala u to da je umela da bude i prilično bezobrazna kada bi joj iko, sasvim slučajno, sugerisao da zaista ne znamo šta nosi dan a šta noć. Brže nego većina drugih parova, prestali su da žive srećno a potom i zajedno. Trenutno bivšeg muža niko ne sme ni da joj pomene.
Jeste, kada se mnogo volimo, kada sklapamo bračnu ili drugu životnu zajednicu, nije normalno da razmišljamo i o njenom kraju. Ali, nije na odmet da nam temperatura glava bude bliža normali. Menjamo se i mi i okolnosti, pa zašto se ne bi menjalo i ono što osećamo jedni prema drugima.
Uostalom, imam običaj da ono „dok nas smrt ne rastavi“ definišem kao misao koja se ne odnosi na bilošku smrt jednog od nas već umiranje emocija koje smo posvetili tom nekom.
I ne samo smrt takve, već raznih drugih vrsta ljubavi, od one prema ljudima, preko one prema određenoj vrsti muzike, filmova, zabave, načina na koji koristimo dane, do ljubavi prema sebi koja menja oblik onako kako rastemo i menjamo se i mi sami.
I tada ono „zauvek“ pada u vodu kao kap kiše i nestaje. „Sigurno“ kada ste roditelj ili imate čudnog šefa postaje dečji kašalj, boginje, hitan sastanak sa gostima važnim za opstanak preduzeća, i pretvara se u „na žalost, ne“.
Obećanje da će deka doći za par dana preraste u potoke suza i detinju vrisku „slagala si me, mama“, i nema mesta objašnjenju da je izgledalo da će ozdraviti, ali, na žalost nije.
I zato, izbegavam i „da“ i „ne“. Zato što zapravo – ne znam.
Sada ne pijem gazirano i alkohol, sada kolači pored mene mogu da se ubuđaju, primetiti ih neću. Što ne znači da jednog jutra neću ustati i smazati teglu džema uz litar mleka, koje ne pijem još od detinjstva. I ne mogu da kažem da ga više nikada neću okusiti.
Ne mogu da obećam da ću dugo biti podrška mojim curama, jer to ne zavisi samo od mene, a i ono što zavisi – možda u nekom trenutku ne budem imala snage da se borim.
Ali, neću o ozbiljnim temama, mada o njima razmišljam mnogo, jer je život mnoge bliske i drage mi ljude, prerano odveo u neka druga prostranstva. I sve što smo sigurni bili da ćemo zajedno proći, ispalo je da je sve bilo neostvarena želja.
Ne mogu i neću da obećavam, bar za sada, možda jednom opet budem mogla, htela i mislila da ima smisla stopostotno tvrditi da će nečega biti ili da neće.
Tek ponekad, onako stidljivo, kažem da danas idemo da kupimo određenu stvar, ali pazim da ne kažem da ćemo to sigurno i uraditi. Možda nam se ništa ne svidi, možda zaglavimo u nekom kafeu, a može se desiti da nema našeg broja…
Osim možda…možda, kažem…da sam sigurna da ću neke ljude uvek snažno voleti, truditi se da ovaj naš život bude raskošna paleta emocija i dešavanja, dati sve od sebe da uvek budem sutra bolja nego što jesam danas.
I naravno, ne obećavati, ne tvrditi. Jer, em što nema garancija, em možda i nisam u pravu. Život je taj koji okreće kockicu u mojim rukama.
Moje je da budem hrabra i bacam je. A na koje brojeve će padati, e to je lepota životne igre, to što nije uvek sve do nas. Ima nešto i u lepoti neizvesnosti, kad ne znaš da li je plus ili minus, ali veruješ i nadaš se.
