Danima pratimo, skoro pa neprekidno, vremenske prognoze. Razne. Različite. Ali za isti datum i tačku na planeti.
Znam da postoje visoke škole i fakulteti na kojima se školuju budući meteorolozi i ostali koji mere i analiziraju temperaturu i vlažnost vazduha, vazdušni pritisak, brzinu vetra i sve ostalo što utiče na to da nam je toplo, hladno, sa padavinama i uz duvanje vetra s raznih strana sveta.
Ali ne znam da li postoji i više metoda u izradi prognoze vremena. Nešto mislim, ne bi trebalo. Odnosno, da se ispravim, i ako ih ima, rezultati na kraju morali bi biti ako ne isti, onda vrlo slični.
Malo sutra.
Gledam kakvo vreme očekuju narednih dana u Beogradu. U prognozi na aplikaciji koju ja koristim piše: za dva dana biće minus 19, ima da veje da popadamo u nesvest. Kod moje ćerke, koja koristi drugu aplikaciju, za isti dan prognoziraju sunčano uz minus 3 stepena. Na jednom TV kanalu rekli su da će biti minus 9, a na drugom, minut kasnije, minus 12. E super!
Nije mala razlika, pa ne razumem kako o klimi samo 48 sati unapred imaju toliko različite stavove. A vala, nije ni zgodno, posebno onima koji negde moraju da idu, posebno ako treba da putuju par stotina kilometara.
Mi gledamo vremenska očekivanja sve nadajući se temperaturi iznad nule vikendom, da bismo otišli da se mentalno opuštamo i regenerišemo kraj Dunava, u onom našem raju. Jer, da se smrzavamo zatvoreni u kuću, to možemo i ovde. A da šetam po dvocifrenom minusu, nisam baš raspoložena.
Obaška što ne podnosim temperature ispod nule. Ne samo njih, zapravo se s dušom rastajem čim je napolju ispod plus 15, a posebno 10 stepeni. Vrućine – može. Sunce ceo dan takođe. Malecka noć je odlična. Svetlo uključeno tokom celog, mračnog i kratkog dana – nikako.
I kao što naši psići Koni i Beka svakih par minuta grebu na vrata od terase, hoće da izađu samo na sekund i provere da nije možda otoplilo, tako i ja klikćem na prognozu vremena, sve se nadam, promeniće se brojevi i fotkica.
Ali ne. Sve oblaci i nešto pada iz njih. I kada nacrtaju sunce, majke mi, kao da su pogrešili, sklone ga posle sat-dva. Pre par dana lepo su za vikend stavili zlatno žute crteže i napisali u jednom divnom, ali kratkom trenutku, da će biti plus 15. Kako su za 2 dana pre vikenda najavili isti broj za temperaturu ali sa predznakom minus, primetih da je malo čudno ali ne i nemoguće da temperatura za 48 sati poraste za 30 stepeni.
Nekima bi od toga pozlilo, a ja se radujem kao malo dete. Ma neka se i vrti u glavi, samo ovaj minus da prođe!
I, šta bi? Sat, dva kasnije odlučim da fotografišem tu prognozu, kad ono, promenili je. Ode opet sve ispod nule, a sunce se sakrilo iznad sivog, velikog oblaka.
O, pa to nema smisla, stvarno! Pa što ne promeniste prognozu za četvrtak na lepšu, nego vikend pokvariste? Iako nije baš da temeljno prognozirate, izglednije je da pogađate, više su nam vremenske prognoze kao da su pročitane iz soca u šoljici crne kafe, ili magične kugle, a znatno manje kao da imaju veze sa naukom…
I sad bi neko rekao: pa ako im ne veruješ, a što svako malo gledaš šta poručuju meteorolozi? Kako zašto? Pa neka i lažu da će biti lepo, bolje da najave sunce pa da mu se makar malo nadam, nego da promrzla i pokisla čekam taj strašni ledeni vikend okovan snegom. Dosta mi je što ću svakako da ga, nekako, preživim, ali kad je već meni ružan neka me bar iznenadi…
Ono jeste, ne valja u doba godine kad bi trebalo da bude toplo, a meni ovakvoj zimogrožljivoj potaman, ne valja kada pljusti i pričaju da je temperatura znatno ispod proseka. A ja sedim bez džempera jer sam verovala prognozi vremena…Ili još gore, u kupaćem kostimu! Dok pljušti, da Bog da se napadalo, a odmor curi i curi i curi…
Gledam u prognozu, sve mi onako nekako toplije kad vidim da se takvo vreme i očekuje. Taman i da bude dijametralno suprotno. Što se dešava. Često. Mnogo.
I tako, dok svi buljimo u aplikacije i čekamo prognozu vremena na raznim ekranima, pričamo o vremenu više nego ikad. Neki bi rekli da smo u godinama kada bismo već mogli meteorolozima da služimo kao pomoćni radari.
Sećam se, ali slabo, podataka o idealnim vremenskim prilikama u Beogradu, temperatura bi koliko pamtim bila oko 21, 22 stepena. Slabo se sećam ali odlično znam da nam u nekim uzrastima uopšte nije bilo bitno kolika je jutarnja a kolika će biti sredinom dana. A sad, samo što ne nosimo naše male ručne meteo stanice.
Koliko je sad, plus 10? A ne, ja ne mogu više da radim, nisam u balansu. Kiša? Ko će po kiši da se lomata do pozorišta, bioskopa, hajde do kafane još i nekako…Biće uslova za sneg? Brzo, kupuj zalihe hrane, spuštaj roletne, lezi u krevet i čekaj da prođe.
Malko je do godina, mnogo više do toga što bismo mi kao ljudi još i funkcionisali u raznim vremenskim situacijama, ali smo napravili svetove i okruženje tako glupavo, da normalno živeti možemo samo kada su uslovi idealni.
Padao je nekada i veći sneg, pa moj otac nikada nije klizao po našoj, inače u Beogradu ulici prvog prioriteta. Mi danas u istoj – ginemo. Kao, ne može se čistiti dok pada. Dobro, razumem. A kako je pre 4,5 decenija moglo? Samo pitam…A imamo i jače automobile, i na njima kvalitetnije gume. Gde je zapelo?
Pa nam u ova nova vremena u autobusima mora raditi klima, a na istim temperatura smo se pre par desetina godina, normalno vozili. Isti slučaj sa stanovima i kancelarijama – nekada smo po vrućinama svi, bez obzira na godine, spavali kao drogirani, sad bez klime neće san na oči. Dobro, ponekad bismo zakukali, ali ni približno kao danas. Šta se desilo?
Desilo se izgleda da su nam se pre ulica zaledili umovi, i srca i duše. Da smo postali netolerantni, osetljivi, lenji, površni, kilavi. Svi, sa svih strana.
Pa nam lakše da objavljujemo samo strašne priče o vremenu s jedne strane, a sa druge te storije gutamo. Budemo opsednuti vremenom, a i kako ne bismo, do drugih vesti se teže dolazi. Mobilni nam najmanje svakih 60 minuta klikću s novim podacima o trenutnoj temperaturi! Iskaču silna meteo upozorenja, sa sve onim znakom za opasnost, ne znaš da li je odron ili atomska bomba, neki miks ta dva znaka opasnosti.
Pa ti sad ako smeš, nemoj da brineš o tome što pada sneg tokom zime! I gde ti živiš, ako ti vremenska prognoza nije najvažnija? Bolje njome da se bavim nego da razmišljam o nekim drugim, ruku na srce, i pametnijim i korisnijim stvarima.
Mada, možda, samo možda…štošta nas je izneverilo, ostalo nam je još vreme. Da bude normalno i na našoj strani. I bolje da se ljutimo na ćudljivu klimu, na koju ne možemo uticati, i da pričamo o tome, nego da se setimo da ima toliko drugim stvari koje bismo mogli menjati ali nam je mrsko.
Teško, dugotrajno, naporno, rizično. I ko je kriv? Sneg, naravno. Nismo valjda mi ljudi!
