Sinoć je sedela sa nama u dnevnoj sobi. Ćaskali smo i gledali seriju. Onda je legla pored mene, samo malo da ispravi leđa, i zaspala. Moja beba. Veća od mene.
Gledala sam je kako diše, i kao i uvek kada je u svetu snova, nisam se pomerala da je ne bih probudila. Zadržala je još neke bebeće crte mira i spokoja na licu, mlada je i naravno zrači svežinom. I leži potpuno identično kao što je to od rođenja radila.
Samo što sada njena nogica ne može više da stane mami na dlan. Ni glava u krilo, jer je mama ostala ista a beba je prerasla.
Mazim je nežno po leđima i ramenima. Nežno, a najrađe bih je stegla uz sebe i sve snage i vikala: Nemoj da odrastaš više, molim te! Znam, nije logično, ali duša i razum nisu baš u nekom skladu.
Razmišljam kako ljude, a svoju decu posebno, možemo upoznati i po tome kako spavaju. Moje je dete u jednoj liniji, mirno, nema trzaja. Njoj i inače treba malo sna, ali kada zaspi onda je to duboko i iz sve snage.
Beka se trudi da je razdrma, skače po njoj, liže je, gura njuškicom, pokušava da joj pomeri ruku da bi se prilepila za nju. Uspeva joj ali je u tim pokušajima i probudi.
Mama tata laku noć odoh ja da spavam u svoj krevet. Tišina.
Ubrzo se kući vratilo i mlađe, takođe odraslo ali u mnogo čemu drugačije dete. Ulazi, sva u priči i pokretima, kao da je podne. Umorna toliko da vidim da troši poslednje atome snage, jer se to neko snimanje odužilo, a kako je bilo posle šest časova u gimnaziji, naša druga beba je pomalo izbezumljena i solidno nervozna.
To je ona: i nervozna i vesela u isto vreme. Bez energije i u neprekidnom pokretu.
I nju umor obara, posle 5 minuta od ulaska u kuću ne čujem joj glas. S tim što ona ne smanjuje broj reči postepeno već ućuti odjednom, rekao bi čovek u pola rečenice.
Odlazim u njenu sobu da bih proverila par stvari, da li su zatvoreni prozori, peć uključena, ima li čega nezgodnog za kučiće na podu. Moja mlađa beba leži na ležima, raširila se kao zvezda, kosa je kao oreol svuda oko nje. Minut.
Okreće se i leže na stomak, uvrnula ruke, noge upetljala oko pokrivača, glava joj je…negde, valjda ispod jastuka. Dva minuta.
Pokrivač je na podu, glava joj je na dva jastuka, koje ubrzo pomera oslanjajući ih na zid. Jedan ubrzo leti na pokrivač na podu. Noga joj se upetljala ispod čaršava, pokušavam da shvatim kako je uopšte uspela tu da je ugura.
Odlazim u dnevnu sobu da bismo videli do kraja ko je ubio sirotana u Njujorku, da posle dok spavam ne pravim kombinacije u glavi i glumim detektiva.
Iz sobe moje mlađe bebe neprekidno dobiru razni zvuci: zeka Kate nešto krcka, nešto pada na pod, slutimo mobilni s kreveta, opet Kate nešto prevrće, moja beba odvali nogom zid, zatim ustaje, izgleda diže pokrivač s poda, onda nešto padne ali sada zvuči kao knjiga. Dobro je dok je čaša na mestu, ne volim noću da skupljam staklo s poda, uvek mi neko parče pobegne.
Eto, kakva je u snu, takva je i u životu. Sva u promenama, čas levo čas desno, gore pa dole, skakutava bez dužeg zadržavanja, nema mira ni sekunde.
Ozbiljno je mnogo sati, i nas dvoje smo preumorni. Ja ću se tokom noći seliti sa kreveta na trosed, probudiće me njegov jorgan prebačen preko moje glave. A nije hteo da ga spakujem jer nije još toliko otoplilo!
A meni je kada spavam vruće i volim da se istegnem cela, te zauzimam ovako mala neočekivano mnogo prostora. A tu je i Beka, sasvim prilepljena uz mene.
Otići ću jer se moj muž vrti, prevrće neprekidno, sklanja jastuke, mlati rukama. Ja ga drmen, ali ne vredi, on se umiri jedva na par sekundi i nastavi po starom čim ga opet uhvati dubok san.
Beka je pobegla, vruće joj je, i cvili iz dnevne sobe. Zove me na trosed. Tamo se nad dve zakucamo u jednoj pozi i satima ne mrdamo. Mogle bismo, čini mi se, i ceo dan kada bi to bilo pristojno.
Čovek se menja, pa i način na koji spava. Nešto mislim, kakvi su budni, takvi smo i kada spavamo. Uhvatimo taj neki samo naš ritam, i guramo tako i kada se odmaramo.
Neko ispod neko iznad pokrivača. Neki sa nogama na jastuku i glavom tamo gde bi trebalo da budu noge.
Važno je da se svi slatko naspavaju, zar ne?