Ah, taj juni. Tako nabijen emocijama, suzama radosnicama ali i onim od straha, krajeva i početaka. Juni. Mesec kada stižu – oni. Novi, mladi ljudi, oni koje smo mi stvorili.
Ja. I ti. I ona niz ulicu. I tvoj rođak. I oni tamo. I ovi ovamo. Deca koju smo rodili mi ili ljudi koji su deo naših života, malo ili mnogo, ponekad ili zauvek.
U junu su najplodnije fotografije. Množe se i opčinjavaju svojom lepotom. Jer na njima su čista lica, životom ne naškrabana. Sjaj u očima duginih boja. Osmeh svež kao prve jagode. Sve je tako čarobno, neukaljano.
I eto neke lepote od interneta i društvenih mreža…Nemamo kad da se vidimo, ispričamo, vreme nam se otima, mi ga jurimo, kao kada pas juri sopstveni rep, do padanja u nesvest.
Ne znam šta nam se sve i kada tačno dešavalo. Tek, moji roditelji su za mnoge stvari trošili neuporedivo manje vremena nego mi danas. Od saobraćaja u kojem meni danas treba često i ceo sat, a moj otac je sporijim i slabijim automobilom istu razdaljinu, istim ulicama, prelazio za desetak minuta.
Išli su lepo na pijacu, u lokalnu samoposlugu, mi smo opkoljeni giga-mega-sega supermarketima, i opet nam kupovine traju duže. Svuda je neopisiva gužva, sve je uprošćavanjem postalo komplikovanije.
Nisu imali internet, 300 TV kanala, mobilne telefone. Imali su jedni druge, mir, osećaj sigurnosti. Mi sve znamo i stalno smo u grču. Oni su imali nadu i veru. I time su im životi bili lakši i lepši.
I sad, kada je sve tako napeto, teško, kada imamo osećaj da proklizavamo i gubimo se u prostoru i vremenu, sad su tu ti neki novi pupoljci, svici nade da nije sve izgubljeno.
Pa to što nemamo vremena za viđanja kao nekad, srećom, nadoknađujemo društvenim mrežama. Pa kačimo fotke dece koju smo rodili, onih kojima smo tetke, teče, ujne, ujaci, babe, dede, komšije, dece koju su rodile naše kume, drugarice, draga bića.
A ljudi postali naopaki, pa to nekima smeta…Onda se izvinjavamo što se hvalimo, malo nas sramota ali je potreba da se pohvalimo lepotom mladosti pored nas jača.
I neka je. Nije meni sramota da čovek želi da podeli svoju radost, da se pohvali, da mu bude drago kada mu čestitaju i hvale to sunce na fotografijama. Jer, baš ta neka deca, to je ono najbolje i najlepše što imamo.
Upisali smo se u obdanište, izrastao nam je ili ispao prvi zubić, napravili smo prve korake, proplivali, naučili da vozimo bicikl. Završili prvi osnovne ili srednje, položili male i velike mature. Imali prve javne nastupe, plesali, glumili, svirali, pevali. Upisali fakultete, diplomirali. I slavimo. Ima li išta lepše i čistije na ovom svetu?
Gledam tu eksploziju lepote u junu, te bisere postojanja, okice nasmejane, pune nade, snova, treperave osmehe i radost, radost koja se preliva na ceo svet. I beskrajno uživam, naježim se sva zagledana u slike te naše dece, jer, sve su to naša deca, naši ponosi, ordenje.
I zaustavljena u tom trenutku, vraćam se mislima u dane kada se još nisu rodili, pa one kada su dolazili, rasli. Kako mi je tata pričao da vreme leti, a meni se činilo da je sve sporo, nikako da prođe to pa da odrastem. I gle, ipak je on bio u pravu…
A baba-roge mrače, te šta će im štikle, deca su to, te prejaka šminka, glupiraju se s tim noktima, frizurama, haljinama…Ama, pustite decu na miru! Mrače oni čija deca ili još nisu toliko porasla ili su odavno odrasla, oni koji su zaboravili kakvi su oni bili, kakvi smo mi bili, mrače nesvesni da svaka generacija ima svoje male i velike hirove, ukuse, potrebe, svoju modu, ukuse. I da vreme iza nas potvrđuje da se nismo pokazali baš pametnima, onako, kolektivno, bar ne dovoljno da bismo onima koji stižu nametali naše.
Gledam tako fotografije razne dece, kačim ih i ja, naravno. Ne mogu da izdržim da se ne pohvalim, sve su majke lude kada su deca u pitanju. Ništa što sam ja u životu uradila nije vredno koliko njihov, i najmanji uspeh. Ništa. Pa cvetam, rastem kao kvasac kada mi ljudi napišu da su lepe, pa čestitaju, pa hvale, hvale, hvale. A ja se mislim: dajte još, još, još lepih reči…
Nisam normalna? Ma, jesam. Samo se ne stidim da priznam. Treba li da budem lažno skromna pa da kažem: ma, nemojte, molim vas, nije baš tako? Ili da se ne hvalim? Ne dolazi u obzir!
I hoću i moram da se radujem! Da tom radošću zarazim što više ljudi! I da mene svojom srećom zaraze drugi. Hoću da se ugušim u toj lepoti odrastanja, tih srećnih krajeva i blistavih početaka.
Jer, znam, oni su stigli. Njihovo počinje. Nismo mi za bacanje, ali moramo im napraviti prostora, ne držati se čvrsto kao da je svet samo naš.
Nije. Štošta smo upropastili. Namerno ili slučajno, nebitno je. Nema smisla da njih, nedužne, time opterećujemo. Da ih teramo da nastave našim putem. Ne! Bežite s njega, gradite svoje staze! Nije lepo da ih gledamo s visine. Ko nam daje pravo da mislimo da smo pametniji, bolji, koji to čvrst argument imamo da smo u pravu?
I tako, dok gledam kako su društvene mreže zatrpane fotografijama naše dece, statusima u kojima hvaleći njih hvalimo i sebe i širimo kao epidemiju slavljenje života, pomislih kako je sve to čarobno, kao u bajci.
I zato, drži se, svete, oni su srećom stigli! Ima li išta lepše? Jok.
