Godišnji odmori trebalo bi da služe da se odmorimo. Aha. Tokom godina menjali su ulogu i značenje, ali nikada odmaranju nisu služili, ma kako da je tako u početku i izgledalo…
Prvo, nekako sam se saživela s tim da je odmor kada se ide na more. Nenavikla na zimovanja, zbog aktivnosti i obaveza kod kuće, uglavnom sam leti negde putovala. Tako da je meni odmor sinonim za odlazak na more.
Drugo, kada sam bila mala, em nisam imala baš od čega da odmaram, em sam bila kao i sva deca limitirana trajanjem školskih raspusta. A tu je i ono da me niko ništa nije pitao, bila sam kao deo prtljaga koji su pakovali na put i vraćali kući.
Treće, i kada sam stigla do godina kada bih mogla da biram, više sile su se pobrinule da opet imam razna ograničenja, pre svega ona u novčaniku, a zatim i prostorna koja bi od jedne do druge godine postala promenljiva kategorija. Znate ono: tamo su bombe, tamo je rat, e, a tamo su požari.
I tako dođoše godine kada se ne pitam samo ja i ne usklađujem samo sa sopstvenim mogućnostima i potrebama…Hajde, prvo jedno dete malo, pa dvoje male dece. Dakle, beži od buke i gužve, da ti je plaža na pljuckometar, da hoće ostali turisti da te trpe sa skalamerijom koju iz tri puta nosiš na plažu, dva puta dnevno. Da ne moram da se drugima izvinjavam a decu vezujem da budu mirne. Da ima mesera, šporet u sobi, parking.
Nije se znalo selimo li se ili idemo na put: nešto malo odeće, koferčina sa peškirima, torbetina sa šerpama i suđem, šolje sa Miki Mausom, tanjirići s Pajom Patkom, kadica za kupanje, ne noša nego noše, dva ručna frižidera dok se ne snađemo…Muž zatrpan autom, mi avionom, pa nas on tamo sačeka. Jer je pokušaj da svi idemo kolima bio tragičan, dete je svakih pola sata povraćalo…
Posle smo počeli da se opuštamo, smanjili broj šerpi, izbacili kadicu, noše i kolica, ubacili tonu igračaka. Pa šlaufe i dušeke. Koje smo jedno vreme dovlačili kući da skupljaju prašinu u podrumu. I sad su tamo. Negde.
Onda smo se ohrarili pa krenuli i avionom. Nosili samo jedan veliki kofer. Kao, ostalo možemo tamo da kupimo. To smo probali jednom i shvatili da nije baš tako, kada smo kao siročići ceo odmor nosili odvratne, smrdljive kineske papuče za plažu, jer drugih nije bilo ni za zlatnik.
Deca su krenula na putovanja bez nas, sa školama ili sportskim klubovima. Prtljag je postajao sve manji. Naučila sam da, ako mogu da biram, s obzirom da kuvam svakodnevno tokom cele godine, ne moram to da radim i na putovanju. Ali i da one i mogu i treba da ponešto spakuju i ponesu same, bez mog nadzora.
Kad prvi put sam nosiš kofer, lako naučiš šta ti zaista treba a šta je višak…
Meni, realno ne treba više od sata da nas spakujem za odmor. Ne radim to danima, ne planiram, više ne pravim ni spisak na papiru već ga imam u glavi. Sada znam gde šta mogu da kupim i ako mi zafali i ako to namerno ne pakujem. Jer, biramo takve destinacije.
Ali svakako teglimo svako svoj laptop, mi zbog posla, ćerka jer joj je drugačije dosadno, bruku tehnike (profesionalna deformacija), raznu sportsku opremu (navike plus hedonizam).
Evo i zašto. Zato što nam poimanje mesta za odmor nije isto. Meni su bitni plaža i dobar ulazak u more po kojem ne pliva svašta. Što se muža i mlađe ćerke tiče, more može i da presuši, neće primetiti. Njoj ići na more znači biti blizu obale a uživati u i kraj bazena. Njemu samo da je što više natkrivenih prostora, bazen može ali je blizina kafića važna.
Svima nam znači da imamo gde, svakodnevno, satima da šetamo. Naravno, malkice i trošimo pare. Njoj i da jedemo nešto posebno, natenane, nikako s nogu. Ja da ima dosta salata. On da ima mir i ne sluša me kako joj zvockam po ceo dan da mora da jede nešto normalno sem sladoleda.
Starija već par godina ne ide sa nama, ali ume da „svrati“, bude s nama par dana i ode dalje. I ti dani podsećaju na godine kada više nisu bile male, a godišnji odmor ličio na bojno polje…Lepota je u tome što je po navikama i potreba sličnija meni, pa imam društvo.
Jedna ustaje u 6, druga u 10, kada je prva već odavno na plaži. Prva ruča „nešto zdravo“ a druga bi picu i slične stvari. Ova bi da se kupa u moru, ona u bazenu. Starijoj se šeta, mlađu to smara. I tako unedogled.
Dođemo kući umorniji nego što smo bili kada smo krenuli. A promenilo nam se i viđenje dovoljnog – kao mala, i posle 4 nedelje na moru plakala sam kao kiša kada odlazim, mnogo sam volela more. Sada, posle nedelju dana krenu da me spopadaju pundravci i neizdrž, počinjem da nalazim mane i mestu i smeštaju i plaži i sebi, ma, svemu. Idealno bi mi bilo, čini mi se, da svakih 5 do 7 dana menjam letovalište, izdržala bih mislim celo leto.
Ima nešto i u tome što nam je putovanje, nekako, postalo prekidanje životnog toka od kojeg ne možemo pobeći. Valja sve organizovati tako da nije problem što nas nema. Sve nabaviti, spremiti, očistiti, organizovati ko će zvati moju majku, ko svratiti, prebrojati ljude i pitati kako su, svašta se dešavalo proteklih godina. Odraditi unapred tako da niko ne zove da pita kada se vraćamo i možemo li ranije.
A kada se vratimo, kao da par dana trčim maraton brzinom sprintera ne bih li uhvatila korak sa obavezama koje neću a moram, onih koje su neizostavni deo života, nevoljni ali neizbežni deo…
Broj tih obaveza, na žalost, raste. Kao i broj ako-kad-možda situacija, životnih, normalnih ali onih zbog kojih ne možemo otputovati gde i kad poželimo.
Tako ove godine, između želja i mogućnosti, obaveza svih prema svima, pomeranja i promena planova, dočekasmo leto a da nemamo ideju gde ćemo na more. I ko će sve biti u automobilu. A tek ne koliko će ko biti zadovoljan izborom vrste i mesta za odmor…
Beka će sigurno biti srećna, ovo je njeno prvo letovanje jer je do sada zajedno sa našim dečakom Konijem odlazila u pansion za pse kada smo putovali. Ove godine situacija je drugačija. Njega kao snage razuma više nema u ovoj dimenziji, a nju nema šanse samu da ostavimo. Dakle, idemo tamo gde naša curica jorki može i sme.
Ja bih ipak tamo gde ima makar jedna pristojna plaža. Hoću li i otići zavisi od toga da li će i mlađa kći ići s nama, što, zbog ove važne godine u njenom odrastanju, još ne znamo.
A i nemamo volje da planiramo letovanje. Kako? Navikli smo prvo malo da se kuvamo, znojimo, šetamo golišavi, pa da poželimo da se bućnemo u moru. Nije mi vruće čak ni pored toga što mi je krštenica načisto pokvarila termostat. Čak sam jutros merkala i grejalicu, pa odlučila da je možda bolje da obučem još jedan džemper.
I kako da znam da baš tih dana koje budemo izabrali za letovanje neće pljuštati kao ove nedelje kada su bujice nosile automobile u mora? Da sedim u sobi i cvokoćem, to mogu i ovde. Ali, ako još i platim za to, e to je onda bezveze…
I tako na pitanje gde ćemo na more ove godine, sama sebi odgovaram: Ne znam, nadam se negde gde ćemo se u moru i okupati. Ali, ne samo zbog fotke na društvenim mrežama. Već sebe radi.
