Znamo oni priču o vrednom mravu i raspevanom cvrčku, kad je prvi zbrinut uživao u zimi, a drugi, jer nije radio nego se zabavljao, bio sirot i gladan.
Lagali su nas. To je utešna, kobajagi poučna priča. Ima li toga danas igde još, osim u basni?
Jer gledam kako mravi, kad konačno završe sve poslove, totalno slomljeni odlaze da se energizuju slušajući razne cvrčke. Ne one koji jesu cvrčci a rade kao mravi, nego one druge. Pa im zaradu koju su mukom stekli, lepe na čelo i guraju u dekolte. I tako se cvrčak nakupi svega ne za jednu nego više zima, a mrav, e on i zimi radi li radi.
Malo je mrava koji znaju kada da rade manje da bi imali više, koji umeju da uživaju u svome poslu, i koji su zadovoljni kako su im se posložile kockice obrazovanje – znanje – trud – rad – nagrada. Više je onih koji misle da zaslužuju više pa im stalno nešto fali, a ima i onih koji su sve uradili kako treba ali su ih prešišali oni koji bi trebalo da su mnogo ispod njih.
Sad se desi da cvrčak sedi u fotelji i čačkajući jednom rukom nos a drugom uvo, diktira mravu šta da radi, cedi ga dok se ovaj ne sruši ili ne poludi i ode, i ne sekira se jer zna da ima drugih mrava željnih posla. E sad, što mnogi ne znaju da ga obavljaju i nemaju potrebno znanje, kome je to uopšte važno, ni cvrčak pojma nema pa vidi gde je dospeo!
I što nam je stvarnost mračnija i teža, to je cvrčaka više, i sve više nas im sve češće trči u susret. Neki, doduše, imaju kriterijume pa biraju kojim će cvrčima posvetiti pažnju, vreme i novac, a drugi se ponašaju kao da nisu ni čuli za reč – kriterijum.
Ima tih cvrčaka danas u raznim oblastima. Probude se ujutru, i dok se protežu smišljaju šta bi danas mogli biti. Lajfkouč? Hm, možda. TV voditelj? Simpatično. Pisac, glumac, starleta…Ma sve. Svaki dan nešto drugo. Znanje – nula. Moral – isto. Ali lažno samopouzdanje i bezobrazluk – čista desetka.
I onda se udruže sa drugim cvrčcima iz drugih sfera, pa se smeškaju jedni drugima i tapšu po ramenima i hvale dok im se vilice ne ukoče. Pa jedni, recimo, stave knjigu drugog ispred knjige onog mrava što je, na primer, diplomirani filolog. Pismenijeg, znatno, ali neuporedivo manje zvučnog imena. Pa taj mrav vremenom posustane i nađe posao od kojeg može da preživi, a na policijama ostaje sve više dela raznih cvrčaka…
Mravi ćute. Kada nešto i kažu budu proglašeni zlim, ljubomornim, ma najgorim. Jer, jelte, mrav radi u tišini, cvrčak živi od buke.
Dok neki mlađi mravi uče, upisuju škole, daju ispite, neki mlađi cvrčci u dokolici dodele sebi titulu modne ikone, blogerke, starlete, estradne umetnice i ponekad postanu zvezde rijalitija na televizijama. Pa hodanjem bez gaća zarade onoliko koliko neki mravi, kad završe školovanje, neće uspeti za par godina, a često i par života.
Šanse da te to ne brine i ne pogađa su male. Posebno ako si mrav. Ako si cvrčak pa nemaš oca, majku, dedu, tetku pred kojima spuštaš pogled od sramote, nego samo nastavljaš tradiciju onih koji su te napravili ali ne i vaspitali, onda ti nije jasno što se ti mravi bune.
Mrav radi, skuplja, računa, slaže, uči, razmišlja. I dok tako planira šta može a šta sme, cvrčak o tome ne brine. Mrav siđe sa kesom smeća i ubaci je u kontejner. Cvrčak je frljne preko terase. Mrav siđe sutradan i to pokupi. Cvrčak mu se smeje.
Dok mrav radi na sebi, stiče znanja i veštine, cvrčak u kafani dobija njegov posao smeškajući se vlasniku firme i dodirujući mu kolena. A kad se mrav i pobuni, neki cvrčak ga odmah prijavi tamo gde treba.
Mravima bi bilo mnogo lakše da nema toliko cvrčaka. Ali su se namnožili, i nije ih moguće ignorisati. Posebno kada su umorni, mravi osećaju i tugu i bes što je tako. I onda se predaju, odlaze na razne načine, neki tamo gde je cvrčaka manje a mravi se više cene, neki zauvek tamo odakle se niko ne vraća.
I tako, dok jedni rade i ćute, drugi pevuckaju. I nije im loše, kao u basni. Ma jok. Nije ni prvima tako lepo, i zimi se radi, ponekad i teže i više.
I onda shvate da biti mrav baš i nije čarobno. Jeste, naučeni su da je važno biti pošten, vredan, da se mora raditi da bi se imalo. Živeti tako da te jednog dana ne bude stid. Ali, u trenucima odmora, gledaju kako su cvrčci puni para, u raskošnim kućama, kako putuju, bez podočnjaka, nasmejani, veseli. I pitaju se zašto i njima nije bar slično.
Uvek sam bila skeptična prema poukama iz bajki i basni. Sada mi se čini – s razlogom. Mogu do sutra da se krstim šta pojedini cvrčci rade i koliko nisko mogu da se spuste slave i novca radi.
Čak i da se pravim da ih nema, oni će i dalje postojati i neće biti siroti i gladni, dokle god ima mrava spremnih da se umesto uživanju u sopstenom, prepuste lažnom sjaju života cvrčaka.
Napomena: cvrčak nema značenje nekoga ko se bavi muzikom, bar ne samo njom, već je reč o onima koji prave veliku buku oko svog imena, načina života, zadnjice i sličnog.
