Možda se sećate, nekada nije bilo drugačijih, osim balona koje bismo sami naduvavali. Pa su nam govorili da pazimo da ih ne bismo previše naduvali, jer su umeli nezgodno da puknu. U sekundi, tako da su nas mogli i povrediti.
I samo naizgled neočekivano…
Često imam osećaj da mnogo šta u životu liči upravo na neoprezno naduvane balone. Zanesu se ljudi pa duvaju li duvaju. I onda baloni kao da eksplodiraju, i sav trud i balon odu bestraga, a ponekad ono što nam ostaje jesu bolne povrede.
Iliti, kako su stari govorili: Ko visoko leti nisko pada. Pa bih dodala i da ko prebrzo raste, i leti visoko, pa ne vidi odakle je krenuo i ne razmišlja da možda u brzini pravi greške, tresne uz prasak i ode u dublju rupu od one iz koje je krenuo. Znam, može se i s ravnog poleteti, ali ređe, znatno ređe.
Ko čvrsto i sigurno hoda zemljom, taj nema potrebe za neprekidnim letom. A ko na život stalno gleda iz rupe, jasno ga ne vidi, sanja samo o nebesima koja su mu u vidnom polju…
A ima i nekih balona u koje mnogi duvaju pa puknu. To su oni životni baloni koji nas opčine kao novi i drugačiji i privlačni, pa najviše – dobro izreklamirani.
Recimo, razna čuda tehnike i razvoja. Na primer, pojava televizije, posebno ogromnog broja TV kanala, ne samo lokalnih već i globalnih. Jednog trenutka je zavladalo uverenje da će taj novi medij sasvim eliminisati radio, koji je, činjenica, imao sve manje publike.
Oduvek sam volela radio. Mislim da sam već sa 5 godina želela da budem voditelj na radiju. Ništa više. Tu želju sam odnegovala i ostvarila. Radio je bio i ostaće moja velika ljubav. Ne slučajno, bio je i tema mog diplomskog rada…
Zato mi se te prognoze da će nestati nikada nisu sviđale. Ali, ali…radio je opstao, našao nove kanale i oblike, prilagodio se i normalno da je opet rado slušan.
Sada postoji uverenje da će u skoroj budućnosti samo ono što ide preko interneta imati pažnju publike. Ne bih rekla. Jer, meni ove silne društvene mreže sve više liče na balone koji samo što nisu – ne pukli, nego eksplodirali od prenaduvanosti.
Jedna sam od prvih zaraženih na ovim prostorima tim gutačima vremena. I polako mi raste osećaj neprijatnosti kada sam na internetu. Pretrpano je svim i svačim. I svakim, kao autobus krcat neokupanih koji su poslednjih par dana jeli crni luk za svaki obrok. Naravno, i nisu prali zube.
Neproverene informacije, lažne vesti, kritičari svega i svačega, ljudi koji ne znaju šta je elementarna pristojnost. Popularnost raste što si promiskuitetniji, vulgarniji, bezobrazniji. Mržnja, optuživanje, samouverene prognoze. Može da piše ko i šta hoće, nema prepreka i pravila.
A narod pije sve, svako slovo, svaku fotografiju. Centar zamišljanje i logiku je uspavao. Sedi po ceo dan ispred monitora i veruje u sve. Ne zapita se da li je sve to stvarno i moguće. Ne trudi se da podigne zadnjicu i proveri, sagleda svojim očima, nešto uradi, pokuša da pomeri i promeni na bolje.
Piše bre da nas mrze, znači – mrze nas. Napali neke tamo, e sad što su ti bezimeni a ni vreme ni mesto radnje nisu definisani, nema veze, ima na internetu. Skupo, čitam baš pljačkaju turiste. Doduše, sedim kod kuće, ali vidim na internetu.
Ko misli da to sve nema veze s istinom, taj je izdajica, kriminalac, sektaš, sto posto. Budala, veruje svojim očima a ne informacijama s interneta!
Sad ta internet priča lagano puca. Preslatka je to torta bila, halapljivo smo je jeli, sad samo što je ne ispovraćamo i padnemo bez grama snage.
Nekako mislim, kad taj balon pukne, da će ipak ostati ono što vredi i ima smisla. Kao kada posle vremenske nepogode ne bude razrušeno samo ono što je građeno po pravilima, temeljno i stabilno.
A onda nas čeka da se suočimo sa životom, vidimo da nije sve ni blizu strašno, ali, ni prekrasno kao što se prikazivalo na internetu. Primetimo da ti što su glumili zvezde to uopšte nisu. I onda nas ošamari ona najbolnija istina – prođe nam život i osta prazan suštine, mi nismo osoba čiji smo život živeli.
Mi nismo hrabri ratnik već čovek s mišem umesto puške. Toliko lajkova smo imali a opet naš koncert, knjiga, nastup, nisu bili ni približno posećeni. Naše kroz filter provučene guze, grudi i lica u realan život nisu doveli ni jednog, pažnje vrednog, onog koji će nas zagrliti zato što nas iskreno voli.
A tu je i ta preterana mržnja, unošenje straha i nemira. Ne može to čovek izdržati, bio normalan ili ne. Puca i nestaje. A nazad nema.
Nije život film pa da prevrtiš unazad, na početak.
Tako je i sa takozvanim rijalitijima na televizijama. Preduvavaju se, ne možeš da ih izbegneš i da hoćeš, voleo ih ili se krstio obema rukama na ono što se tamo dešava, neizbežni su. I moraju pući. Sve što previše okupira svaki sekund i svaki centimetar, jednom, obično naglo, potone.
Nebitno šta je pitanju. Volite roštilj? Čokoladu? Sladoled? Jedite to za svaki obrok, svakog dana, u ogromnim količinama. I? Smučiće vam se i otići na gomilu zvanu „ne mogu očima da vidim“.
Kao kada se beskrajno mnogo smejete i u trenu smeh preraste u jecaj.
Uhvatim sebe u tome kako preduvavam neke svoje balone, pa se uplašim. Stanem, udavnem duboko, protljam oči.
Ne volim da letim, zapravo zaista visine ne volim, ja sam jedna od onih koji vole da čvrsto stoje na zemlji. Časna reč, avionom letim samo zato što sedim vezana. Ne mogu da se pentram, kućne merdevine su moj maksimum.
Taj neki strah od visine u fizičkom svetu, u mom životu se projektuje na sve.
Imam dovoljno godina da mogu da kažem da sam se nagledala i naslušala priča o onome šta se dešavalo posle pucanja nekih balona.
Kada su mnogi doživeli veliku popularnost, mnogo novca, svega, ali to odjednom naravno nije lako podneti, pa im se svašta dešavalo i razne gluposti su pravili. Ili, bili u ljubavi da je teško poverovati da tako nešto postoji, a onda se prebijali, pa i ubijali.
Treba znati kada balon ne puniti više, već ga vezati, ili pustiti da odleti. Držati konce u rukama ili odustati. Uživati u njemu.
Neprekidni maraton nije moguć, još manje trk tipičan za sto metara. Odmor, pauza, usporavanje, ublažavanje, je neophodno. Da bi išta trajalo, mora biti stabilno i umereno.
Zato još uvek postoje i cirkusi, i pozorišta, zato se opet ide u bioskop, kupuju i čitaju knjige štampane na papiru.
Zato što su neki prenaduvani baloni eksplodirali. Oluja se stišala, zamenila ju je ravnoteža.
Ne znam samo da li da se radujem što će neki baloni koji me brinu uskoro pući, ili da se sklonim malko od njih, jer mogu da me pecnu i da me zaboli.
Jer, nisam ih ja naduvavala, neka povrede oni koji su to radili…
