Gledam ja nju, gleda ona mene. Ona mi se tačno keseri u lice. Ja se nje plašim.
Zato što je ogromna. Svakog dana raste, uopšte ne znam kako!
Borim se s njom, majke mi. Ali ne uspevam da je savladam.
Dame i gospodo, da vam je predstavim – to je naša gomila neispeglanog veša.
Zbog nje mi je ukočen vrat, jer se trudim da ne okrećem glavu u dnevnoj sobi na desnu stranu, samo da je ne bih videla.
Pre nego što sam postala majka, u onom prošlom životu, užasavale su me gomile veša za peglanje koje bih viđela kod žena koje su imale decu. O, kako sam bila glupa, ja sam mislila da je to ili slučajno da je ta hrpa tako velika, ili da su one, onako, malo lenje, spore, šta li.
A onda sam, vremenom postala žena sa najvećom količinom veša koji čeka da bude ispeglan.
Na časnu reč, ja uopšte ne znam kako je svakim danom sve veća. Peglam, udarnički. Cedi se znoj sa mene, koče me leđa, trne mi leva ruka, levoruka sam. To je ona kojom pišem, moj siroti deo tela išaran ožiljcima. Od pegle, normalno. Dobro, i od rerne, ali to je druga, duga priča.
Ja ako jedan dan ne peglam, rizikujem da mi život bude pakao. Mogu da ne jedem, ali da peglam, to moram.
Ponekad uspem da je svedem na podnošljivu meru. I onda dođe vikend. Ili negde otputujem. Pa se nekako korpa za pranje veša prepuni. Kipe stvari iz nje. Ima ih i iza i ispod. Ali, i po cenom stanu, oko kreveta, na dvosedu, trosedu, po podovima.
Neki vole prljave stvari da stave i na gomilu čistog veša sa peglanje, ali ih neću imenovati.
Ja dok sve to za pranje pokupim, ladno napunim 3, a često i, Bože sačuvaj, 5 mašina veša za pranje.
A moja mašina nije mala. Jedna od onih giga-mega-sega modela, zamalo da moram firmu da otvorim za nju, kao za praonicu. Programa onoliko. Gabarit mi najvažniji, može jedan a može i 8 kilograma veša. Plus sve lepo suši. Dugmića kao na tastaruri za kompjuter. Ima i onaj digitalni displej, nešto sama meri težinu, procenjuje, određuje koliko će i kako raditi. Milinica.
Nju smo kupili kada smo shvatili da je normalna mašina za veš za normalne ljude, što mi izgleda nismo. A onaj deo za sušenje nam je životno važan kad nema smisla i svrhe kačiti veš po terasi.
Čime peglam? Neki bi rekli, svemirskim brodom. Psihijatar bi rekao da mi može pomoći, ali da ne očekujem rezultate za manje od šest meseci.
Znate ono kad neki kupuju razne preparate za mršavljenje pa su sve deblji? E tako i ja kupujem razne pegle, a gomila neispeglanog sve veća. Sramota me da mislim o tome, a kamoli da pričam.
Tek, imam pegli u broju pristojnom za omanju prodavnicu tehnike. Još mi je negde, doduše neispravna, ona prva, jeftina i slabašna, koju smo kupili na buvljaku kada smo se venčali. Onda, imam jednu na paru koju je tražila moja majka, pa mi je kasnije uvalila jer ona ne voli takve pegle. Ali sam ja već imala svoju, pa mi ta došla kao višak. Nego one starinske bez pare, polomila sam se dok sam našla baš onakvu kakvu je htela.
Naravno, i moja pegla na paru, jaka, ali bela. Miriše na palmino ulje – na nju je pala friteza. Puna. Pa se preko nje ispraznila. Od onda umesto vode ispušta masne fleke. Nepopravljivo. Srećom, baš u to vreme se pojavio jači model u ljubičastoj boji, i nju sam kupila.
Zatim, nekoliko malih za putovanja. Uglavnom, kad krenem na put ili ih zaboravim ili shvatim da neću peglati tamo gde idem ili ne znam gde sam stavila te mini pegle!
Jednu mi je tata mnogo davno doneo iz Rusije, i bila je sklona požaru. Druga je super, ali ne mogu da je nađem, nikad. Treću nađem, ponekad. Kupljena je uz solidan alibi – ćerka i ja smo išle u isto vreme na put, ali na različite destinacije, pa da svaka ima po jednu.
Jedina koja ne skuplja prašinu po ćoškovima je pegla sa parnom stanicom. Kupljena malo zato što mi je reklama za nju svakodnevno iskakala. Mnogo više zato što je velika, mogla bih s njom da peglam po kućama i namlatim se para. Mogla, da u kući nemam materijala za peglanje kao da nas je bar pet puta više.
Odlična je, časna reč. Jeste teška i ogromna, ali s njom ne moram da prelazim sto puta preko jednog mesta. I ne moram svako malo da dodajem vodu, ima rezervoar kao omanji automobil.
I tako, muž mi donese dasku. Ja donesem peglu, nađem neki film ili seriju na TV-u i peglam li peglam. Satima. I taman svedem gomilu do nivoa da vidim prozor na terasi, kad uđem u kupatilo a ono – korpa opet prepuna.
Aman, kako? Već kao detektiv posmatram ko unosi veš u kupatilo. Rekla bih, duhovi.
Doduše, neki koje neću imenovati, presvlače se više puta, često krišom u prljav veš ili na gomilu za peglanje stavljaju ono što su nosili par minuta. Pa zaboravili da vrate, složeno, u orman. Pa se to u najboljem slučaju samo izgužvalo, a najčeće izgazilo.
Kažu mi da uzmem ženu da mi pegla veš, ili pozovem neki servis za to. Rekoše i koliko košta sat. Nije velika cifra. Ali, nama treba neka s punim radnim vremenom. Neka da ovde živi, da bude tome sasvim posvećena.
Moja majka se dugo gurala da pegla umesto mene. Posle bezbojnih svađa i molbi da ništa ne dira, jer je sve što nije smelo peglom da se dodirne peglala i naravno poodlepljivala i zamazala, a onda peglom prenela na odeću koja je jednobojna, odustala je.
Ima onih koji misle da je vreme da naučim ćerke da peglaju. To je mnogo smešan vic. Pa ja bre živim s onima koji ni ne vide da je nešto izgužvano, a i kad vide, uopšte im ne smeta!
To nema šta da se uči. Život te nauči. Mene strefilo kada sam imala 18. Naučila sam da peglam posle samo jedne tatine progorele košulje.
Samo ne mogu da naučim: kako da ova gomila veša za peglanje nestane. Bar na sat, dva. Ili da se količina svede na kilogram, dva.
Ne znam ni da li da počnem da naplaćujem peglanje…i da li na sat, ili po kilogramu?
I – ko će da mi plati?
