Evo, priznajem. Promenila sam ugao iz kojeg posmatram mnoge stvari. Ne namerno. Desilo se. Za neke sam izabrala onaj lepši, za druge, opet, ugao manje idiličan i lep.
Ali, realniji. Možda ne svima, ali mom malom univerzumu sigurno. Ugao koji me umiruje. Čini stabilnijom. Ugao iz kojeg sam „ja“ više „ja“.
Više ne čekam da završi ova strašna, hladna zima. Jer, više nije takva. Lepa je. Zima kakva treba da bude, i u kojoj je toliko načina da se uživa, ali sam ih u kukanju zaturila.
Ne brojim dane do proleća. Doći će kad mu bude vreme. Ovu lepotu zameniće neka druga. Drugu treća. I to je to.
Ne plašim se vremena koje dolazi. Dosta sam strahovala, i šta sam uradila? Ništa. Da promenim neke loše tokove i izbrišem teške situacije nisam uspela. A preživela sam. Dakle, šta još strašno može da se desi? Neću tome da darujem vreme i sebe, nadavala sam se i previše.
Ne planiram previše. Život te protrese, obično kada se najmanje nadaš, pa čemu onda trošiti vreme za osmišljavanje vremena budućeg? Ako bude – biće. Ako ne bude, što je češće, idemo dalje.
Ne radim ono što se od mene očekuje, nego ono šta ja osećam da mogu i da treba da uradim da bih bila u skladu sa sobom.
Da li od godina, iskustva ili neke naknadno probuđene i pameti i ljubavi prema sebi, tek – čujem mnogo više neizgovorenog, vidim i kada je mrak. Pa se manje iznenađujem, a mnogo više stvarno postojim, u sebi i za sebe.
Danas ćutim o onome o čemu bih ranije vrištala. Ne vidim razlog da budem kao ranije.
Danas pričam o stvarima o kojima ranije nisam progovarala. Govorim sve što mislim da treba, bez namere da ikome popuštam i dopuštam. Osećam da imam pravo da biram načine na koji ću se ispoljiti. Uopšte ne moraju ikome da se svide, osim meni.
Nasmejem se i kada sam sama i kada me neko vidi i onome što drugome nije smešno. Svoje usne razvlačim u osmeh, šta se to ikoga tiče?
Sviđa mi se štošta što drugi duboko analiziraju i nalaze zamerke, a i ja sam to isto pre isvesnog vremena radila. A onda sam zastala i zapitala se zašto, pobogu, to radim? Može li nešto biti jednostavno lepo i prihvatljivo bez traženja mana?
Meni može. Ja se izvinjavam, ali umara me komentarisanje svih i svega. Ako mi ne prija, baš me briga, idem dalje. Ukoliko prija, evo, uživaću u tome. Makar bila i jedina na svetu celom.
Prošle su godine kada mi je bilo stalo da raščistim neke stvari. Ne ide? Ne ide. Ne može? Ne može. I to je u redu. Kako, zašto, ko je kriv a ko prav, sasvim je nebitno. Ne zanima me.
Pa me onda, kad tako gledam iz drugog ugla, štošta i manje boli i više veseli. Ne, ne tešim se i ne tražim objašnjenja. Ne odstupam od sebe i svoga. Samo pustim da to nešto prođe i izbledi.
I sve ono što je u kategoriji „red je“ i „pristojno je“ a i „tako treba“ preskačem. Može, ako se u tome osećam dobro. Ne dolazi u obzir ako mi stvara žiganje u glavi, igranje u stomaku i težinu u nogama. Šta god da je u pitanju. Neka se ljuti ko hoće, važno je da se ja na sebe ne ljutim.
Osim sebi, nikome drugom ne podižem visoko lestvicu. Prestala sam da očekujem, bezuslovno verujem, razumem, prihvatam, činim ustupke. Vreme me naučilo da, kad daš malo, onda traže još i još i još, sve dok ne padneš, pa kada više nemaš ili nećeš da daješ, ispadneš gori nego da si odmah odbio.
Primećujem, iz ovog ugla, do kojeg nisam stigla smišljeno, vidim sve ono što me nekada budilo, pokretalo, što sam volela ali zapostavila. I opet se tome radujem.
Ko je taj ko određuje šta se mora, šta je u redu a šta nije? Za mene – samo ja. A moram samo ono što mi je u redu. Ako izaberem kič, moja stvar. Ako me mrzi i neću, isto. Ako hoću i sviđa mi se, šta me briga šta ko misli.
Previše je vremena potrošeno na obzire, razumevanje, uklapanje. Da, grešila sam, pristojno često. Samo što sada to umem da kažem bez osećaja tuge i neprijatnosti. Znam da izgovorim ime svakog svog pogrešnog koraka i pogledam mu u oči.
Prepunila se čaša? Izvesno.
Ono kad te prepadne pogled unazad, kad ugledaš sve mrakove i proklizavanja, niz pogrešnosti, i ljudi i trenutaka i pokušaja da se svidiš, budeš im po volji, u redu da okolinom. Pa kažeš: dosta, ovo nisam ja!
I upitaš se: a gde sam tu ja? Pa ti odgovori stižu lagano, u pravilnom ritmu, i bistre pogled, snaže i pokreću. Probudi se niz ideja i pokušaja bez preteranih očekivanja. Pa se tvoja srž tako postepeno oblikuje, i odjednom primetiš da tvoj ugao posmatranja i življenja više nije onaj stari…
Sve postaje kako treba. Ne radiš ono što ne želiš. Prihvataš ono što ti privuče pažnju. Lako se opraštaš od svega što je izgubilo sjaj, ili ga nikada ni imalo nije.
Sam biraš u svom ritmu kockice koje slažeš u svoje dane. fI okrećeš bez pardona glavu od svih i svega čemu ne vidiš smisao.
I tako, gledam na tragove mojih kritika, uverenja, pokušaja da me vole, da se ne zamerim, da se uklopim, i pitam se da li je moglo drugačije? Jeste. Ali, da svega toga nije bilo, čini se da ne bih znala, smela i htela sve ovo što imam danas.
Uvek bih mislila da tamo negde sunce više greje, i vagala šta bi bilo da sam ostala tamo gde sam bila ili krenula drugim putem.
Ovako, nisam stajala, koračala sam neprekidno, makar i u lutanju, pokušavala, mislila da letim a zapravo tonula. I neka sam. Samo tako sam stigla do sebe. Bio je to jedini pravi put da naučim da sebe stavljam na prvo mesto.
Jedini način da prestanem da gledam film o svom životu i preuzmem u njemu glavnu ulogu. Izmenim scenario, promenim žanr i uživam u tome.
