Jedared, u ćaskanju, prisećao se naš kum kako ga je otac propitivao, kada bi u gluvo doba noći stigao kući, kog đavola rade tako kasno, optužujući ih da gube vreme u besmislici. I priznao da se sad isto pita kada mu deca ulaze u sitne sate u kuću.
I nasmejasmo se na opasku da on i žena uveče posedaju po dnevnoj sobi, nameste se da gledaju TV program i zahrču usred prvog reklamnog bloka.
Prepoznasmo se!
Ne znam u kom je trenutku sposobnost da spojim 72 sata bez spavanja prerasla u talenat da zaspim ne kada legnem na krevet nego čim ga vidim, ali, desilo se.
Do ponoći se držim, kada mi se već posle deset pali žuta lampica na semaforu. Normalno, ignorišem je. Mogu ja još, noć je tek počela. Samo da vidim kraj filma. A i ovaj da odgledam…
Mogu da izguram i do pola 1, kada je novogodišnji doček i do jedan, par puta sam bila budna do pola dva. Ali, sve kasnije od toga izaziva niz nezgodnih lančanih reakcija narednih dana.
I sad bi neko rekao da je lepo što znam gde su mi granice. Ali, ne! Tu nastaje problem. Ja sam odličan teoretičar kome u praksi ozbiljno zapinje.
To ludo dobije neki nalet energije kada je atmosfera dobra, to se zanese, na sat ne gleda. Zevne, trepne i posle minut-dva kao da se ništa desilo nije. Bole noge, kičma otkida, ali ne staje se. Razum ode na spavanje i kormilo preuzme zaboravnost na godine, prethodna slična iskustva, realnost.
To se zaboravi da je, dugoročno gledano, bolje nestati kao Pepeljuga kada se jedan dan prelije u drugi, ma kakva tuga bila zbog toga što se odlazi „baš sad, kada je najbolje“.
Uvek je s pravim ljudima i uz dobro raspoloženje najbolje…
Nije da se ne pazi šta se i koliko jede i pije, tu držim čvrsto dizgine u rukama. Malo, lagano, slatko ni pod razno, čaša vina, ako ima neka kafica čisto da se ne srušim, ako nema preživeću, litri vode. Ako može obične, znate, od mineralne, onako nekako oteknem, ne da ne mogu da skinem prsten s ruke nego ni minđuše s ušiju…
I eto, izgleda sam sinoć popila koju mineralnu više. Zafalilo obične, udarila me neka vrućina, ona mahnita što me maltretira poslednjih meseci, ne moram ni da gledam na sat, tačno po stepenu prokuvavanja znam da li je 8, 9, 10 ili 11 uveče, posebno tri ujutru, tad je „najzabavnije“.
A skakalo se kao da se nije celog dana natapalo s više vrsta gelova za prohodavanje, kao da se nije drmnuo diklofenak da manje boli kad kinem (bar da nemam osećaj da mi se telo prepolovilo na pola).
Tako i kada se ode negde sa kolegama, to se veseli par dana vezano, i onda kolektivno ustajemo kao po kazni, narogušeni, izbezumljeni. Posle sat-dva živnemo i sasvim zaboravimo na činjenicu da je, nas radi, korisno da prikočimo.
Valjda ta pozitivna energija izgura sve realnosti u ćošak, i tek po povratku kućama pusti je da se izrazi. A ona se izražava danima, bocka, pecka, koči, vrti glavu, lupka u mozak…Sve odjekuje ono: šta mi je to trebalo. A ima i ono luđe: možda me neki virus uhvatio.
Jeste, kako da ne. To je specijalna bakterija koja napada sve one kojima je broj godina u zglobovima dva-tri puta veći od onog u glavi!
I znam da ne smem, a vala i ne moram da se derem uz svaku pesmu, pobogu, nije moj koncert, ali ajd ti to meni reci uveče! I krenem da kašljem, suvo mi grlo, iscepala sam ga, ali ne odustajem.
Srećom, svi su dan kasnije utihnuli, polovina je u gorem stanju sto posto, a i ulice su zbog protesta zakrčene, što je bilo najavljeno, pa su ljudi obaveze premestili za neki drugi dan.
I gledam našu kćer koja je bila s roditeljima u noćnom ludovanju, čak, kada smo shvatili da ćemo stojeći zaspati, ostala još par sati duše od nas. Ustade dete u trenu, kao čigra, priča dok se užurbano sprema a ja pokušavam obema rukama da primaknem nošu s kafom ustima.
Do kupatila odlazim tako što prvo padnem na pod, a onda se puzeći pridržavam za sve usput. Ubi me kičma zbog lude glave! A znala sam da đuskanja i skakanja ne sme biti, bar dok upala ne prođe sasvim, ali ne vredi.
Da stojim mogu. Da hodam ni da pomislim. Kažem levoj nozi da zakorakne, ona neće. Vučem je kao histerično dete ispred polica sa slatkišima, nju baš briga.
Dobro, dakle, prvo da ispraznim sve tube sa stola. Utegnem se u onaj medicinski pojas, muž mi nov kupio, stari se ofucao. Nisam ja luda od juče, ne, to je kod mene hronično! Ja često, decenijama unazad, razvalim neki deo tela, i bar da stanem kod prvog bola, jok, ja guram sve do tačke kada me, ne bol, nego otoci i nepokretljivost ne zaustave.
I budala, čim se malkice vratim u pokretno stanje, planiram dalje. Kao, biću pametnija. Laž dnevne svetlosti. Zevam i vučem se ali se spremam da odem negde. Danas, to je pozorište. Dakle, opcija bez mogućnosti da se povredim na bilo koji način.
Vrlo brzo, zaboraviću da sam puzala po kući, raspadala se kad bih kinula, budila od bolova. Zaboraviću koliko sam bila očajna i tužna što su mi se limiti vremenom smanjili toliko da mi se ne sviđaju uopšte.
To što ujutru ne znam gde je levo a ne umem sebi da objasnim ni zašto bih morala znati, to ću da preživim. Ustaneš ranije i opet si u pravo vreme u funkciji.
Ali, ono kad moram da pazim da ne preteram u skakanju, hodanju, jedenju, vrištanju, to ide teže. Možda sam se samo odvikla i nemam kondicije?
Ma da, sigurno je to! Nema teorije da je, pu-pu-pu nešto drugo u pitanju!
