Ne prekidaj me. Ne pokušavaj da mi pričaš i objašnjavaš. Ne postavljaj pitanja. Samo me pusti.
Nema razloga za zabrinutost i analizu. Nije u pitanju ništa tajno i skriveno. Jednostavno je zapravo.
Imam ja te neke svoje tišine, one kojima se branim od nervoza, strahova, zabrinutosti, dilema. Postoje u meni i tišine kada sam sasvim u miru i ravnoteži, ali i one koje govore više od bilo kojih reči.
I tada me ne treba dirati. Nema načina da me išta pomeri, uzdrma, usmeri u drugom pravcu.
Tišinama čuvam sebe ili sam okrenuta duboko ka svojoj suštini.
Te moje tišine, iako korisne najviše meni, mogu biti usmerene i na druge, jer se iz njih rađaju brojne ideje i razna rešenja. Često su korisne kada se u njih zatvaram da se iskre koje nosim u sebi ne bi raspšile i izgubile snagu.
One gase požare pre nego što su zapaljeni. Mogu biti opasne jer ponekad imaju ulogu odjavne špice. Ne daju jeziku da bude brži od pameti kada nema svrhe da se razmaše.
Zato, samo me pusti.
Pusti me da ćutim odlutalih misli. Pusti da ne odgovorim, da ne reagujem, da ignorišem ono što je stvarno oko mene. Ostavi me u tom mom svetu, on me čuva od one druge mene, zgodne i korisne svima osim sebi samoj.
Tako je najbolje.
Jer, ako me ne pustiš, desiće se da se zatvorim još više. Ili, uradim ono što niko nikad od mene očekivao ne bi.
U meni se pokrenu geni ratnika i, sem cilja, ništa drugo i ne vidim, ni levo ni desno, ni iza ni iznad sebe, a posebno ne ono što gazim.
Ja radim na inat dok me tvrdoglavost gura bez stajanja napred. I obično stignem tamo gde sam krenula, a oni koji nisu shvatili da treba da me ostave na miru ostaju samleveni usput.
Posledice? Koga briga za njih ako ih je manje od onoga što sam time dobila? I ako ne remete mir u mojoj duši.
Samo me pusti, jer, odavno sam sebi na prvom mestu, da bih bila bolja onima do kojih mi je stalo. Pusti me i zato što samo tako mogu, vremenom, da ponešto zaboravim i oprostim, da razumem i sagledam iz drugog ugla.
Kod mene, na silu nema ništa. Naprotiv, svako moranje me udaljava od realizacije. A ako koristiš laži i glupave prazne ulepšane priče, to mi onda stvara i mučninu.
Zato me treba samo pustiti.
Ponekad to moje lutanje bez osmeha, pogleda daleko izvan prostora i vremena, ti moji trenuci bez reči i reakcija, ponekad su dom u kojem se rađa nešto moje, posebno i divno.
I tada, pusti me.
Doći će trenutak kada ću progovoriti. Strpljivi će shvatiti i razumeti. Iskreni i bliski se obradovati.
U toj tišini ja sam najbrža. Moje je pamćenje fantastično, ideje kristalne i nižu se kao najlepši biseri. Punim brzo redove beležnice u glavi. Pišem, slikam, planiram, trepere u meni u skladnom plesu mašta i mogućnosti.
A onda, kada izađem iz tišine i slike iz glave pretvorim u stvarnost, dragi ljudi shvate zašto sam unutar sebe lutala. Da ta tišina ima smisla i vrednosti.
I zato – ne insistiraj. Ne ponavljaj, ne reagujem, ne mogu ili ne želim, jer znam, tako je najbolje. Vidim ali odbijam da mi sliku oči zapamte. Možda zaista ništa ne registrujem, ali ako je tako, tek tada me ne treba dirati.
Znaš, sklona sam neočekivanom. Stavu. Ponašanju.
Moji su standardi netipični. Štošta kod mene nije onako kako je obično. Svašta nije onako kako izgleda.
Taj moj smešak, on nije uvek odraz radosti. Vidim ja razna ponašanja, čujem neizgovorene reči, primećujem kada više nisam korisna i zbog toga zanimljivo društvo. Čitam između redova odlično, a kada mi se to ne sviđa odem u svoju tišinu jer bi joj suprotnost bila strašna buka.
I tada, treba me pustiti ako je već tako teško reći istinu. To je poslednji trenutak. Posle njega, postajem neka druga, ona što ostavlja bez teksta i začuđenog pogleda.
Pusti me. Kad pređeš sve linije, ma koliko da sam ranije bila naizgled spremna da trpim i podnosim i budem glupa, ti stani, jer nema dalje.
A opet, ne ljuti se, jer te moje tišine, u njima sam bistrijih misli i vedrije duše kada stvaram put do detinjih snova. Tada sam najbolja.
Kako da znaš o kojoj je tišini reč? Jednostavno je ako me zaista poznaješ. A ako to nije slučaj, tek tada me ne prekidaj.
Posebno ako me se setiš samo kada sam ti potrebna.
Da bih prihvatila nove sisteme vrednosti ljudi i načine na koji se izbegava istina potrebna mi je moja tišina.
Zato, samo me pusti. Vratiću se kad postanem drugačija.
I ne brini, ja zaista u toj tišini uživam. Ona je moja oaza van ovog sveta, vremena i prostora. Hrana za dušu, moj mir ali i izvor raznih energija.
Bez nje, ne bih štošta uspela. Zato, pusti me.
