Živeti bez stresa. Sasvim. Da li je to stvarno moguće?
Ne mogu da odgovorim sa par reči. Evo i zašto.
Prvo, kada želimo da se oslobodimo stresova, na šta tačno mislimo? Uglavnom, na one neprijatne situacije kada nas neko iznervira, uvredi, ponizi, povredi, izneveri, kada smo izloženi bezobrazluku, nevaspitanju, nepravdi. Ili mislimo na neočekivane nesreće koje se nagomilaju ali i svakodnevne situacije i emocije koje ne želimo.
A stres, kao naša reakcija na dešavanja i život, na ono na šta nismo spremni, na šta nismo navikli, kao nešto što nas protrese iz korena, dešava se i u lepim trenucima.
Stres je nečije rođenje, prvi susret s onim jednim posebnim bićem, trenutak kada odlučimo da stvaramo porodicu. Dan kada dobijemo diplomu, prvi zubić našeg čeda, prva reč, polazak u školu.
Ako želimo sasvim da se oslobodimo svih stresova, da li pomislimo i na ove?
Ima ljudi koji će odgovoriti potvrdno. Ali većina će se zamisliti.
Biti u ravnoteži u svakoj sekundi života, da li je to uopšte moguće i da li je potrebno? I kakav bi to život bio, savršen ili dosadan?
Ti si opet pod stresom! Ama, neka sam, ne bunim se!
Neke stresove bih jednostavno mogla da izbegnem, ali da li bih to onda bila ja? Ne bih.
Ponekad želim više, želim još, klikne mi neka ideja u glavi, i iako sem nje nemam ništa, u glavi krene da mi kuva, sva se uznemirim, misli se munjevito množe. Sve je još u vazduhu, ali dobija formu.
I onda sve zapisujem. Oblikujem. Polako se spuštam na zemlju, beležim šta bi od svega bilo izvodljivo. Ali, ne stojim čvrsto, dodirujem podlogu tek vrhovima prstiju. I tada, tada odlučujem da krenem u akciju.
Ne marim za vreme, spletove okolnosti, moje granice, mogućnosti. Sudaram se sama sa sobom, sa svojim mislima, strahovima i guram dalje. Kroz zid ako treba, više puta.
I onda, kada sve što sam smislila materijalizujem, kad dođe trenutak da to što sam stvorila izložim i predstavim drugima, tada me udari serija stresova poput razornih zemljotresa.
Vreme staje, prostor prestaje da postoji, svet postaje riznica boja, zvukova, osećanja. I tada letim na krilima radosti, sa ogromnim ponosom na sebe samu, sa besprekornim osećanjem ostvarenosti i ispunjenosti.
Da li je vredelo svih stresova? Ma svakog, i najmanjeg. Neću da mi život bude mirno more, neću da sedim bezbedna na obali i samo maštam o daljinama. Želim da probam, da idem dalje. A dalje uvek postoji, čak i kada ga ne vidim u realnosti već samo pravim slike u svojoj glavi.
Ne, ne mogu da zamislim žvot bez ovakvih stresova. Da mi svaki dan bude isti. Mora da postoji neka kreativna nervoza da mi daje poriv da idem dalje. Da ne stajem.
Šta će ti to, smiri se. Ko će sad da se nervira, dobro je ovako, mir, tišina. Stoji da fali životnosti i boja, ali ovo ti je sigurno. Šta ako ovo, šta ako ono, to je nesigurno, sedi gde si.
A ja, nekako, stalno mislim na to da imam ovaj jedan životić, da mi je ovo jedina prilika da letim pa dokle stignem, nije važno, bar sam probala. I ne bih da jednom zastanem, pogledam unazad na svoje godine bez stresova pa shvatim da ne da nije bilo njih nego nema ni radosti, uzbuđenja, nema svetla, ničega. Da je sve ravno i jednolično.
Postoji li možda mogućnost da svet bude ispunjen a bez stresova? Možda ako bi se usporilo, više oslanjalo na realnost? Za mene, odgovor je negativan. Jer, ako brinem hoće li sve biti kako sam smislila, ako me iznenađuju prepreke koje sam previdela, meni to sve znači da mi je stalo i da pobeđujem jer uspevam da krenem dalje ka svome cilju.
Da sam bežala od nervoza i umora kada bih trčala da sve spremim za razna slavlja, izostalo bi i ogromno zadovoljstvo da ugostim drage, bliske ljude.
Da sam se svaki put sklanjala od povređivanja, odustajala kod svakog neuspeha, tresla i patila, ko zna na kakvom dnu bih bila. Ali nisam.
Da sam brinula šta će biti ako mi se ćerke povrede, nikad ih ne bih motivisala da se bave raznim sportovima. doduše, imala bih mirne vikende bez stresova kada se spremaju za takmičenje i čekaju rezultate, ali ne bi bilo ni ogromne sreće i suza radosnica zbog uspeha.
Neki stresovi su uvertira za onu veliku toplinu koja kreće iz grudi i širi se po celom telu, pa kako je ima mnogo, preliva po celom svetu. O, kako dobar osećaj! Vredan svakog stresa i nervoze! Neprevaziđen!
Dijametralno suprotan od onog koji se javlja kada su u pitanju neke loše stvari. Osećaja koji zapravo svi želimo da eliminišemo, trajno i sasvim. Da li je to moguće?
Sada bih rekla da jeste. Stresne situacije ne možemo uvek izbeći, ma koliko se trudili. I kakav bi to život bio, svaki dan dosadan i pun osećaja neostvarenosti! Ne, ne, to mi se ne sviđa.
Ne možemo da izbegnemo da se dešavaju loše i ružne stvari, ali nešto možemo – da naučimo da te stresove svedemo u za nas korisne okvire. Ne ugušimo, nego ne dopustimo da nas patosiraju, grizu, guraju u mrak i osećaj da ništa nema smisla i ne vredi, mi posebno.
Možemo da se ne sekiramo zbog onoga što ne možemo da menjamo. Da sortiramo u glavi dobre i loše strane tog nečeg što nas stresira.
Možemo da reagujemo ali ne ružnim rečima, brzopleto, stvarajući tenzije s jedne, ili ćutanjem i spuštanjem glave s druge strane. Ko me povredi, revanširaću mu se, naravno, ne na isti način, to je tek stresno ako u suštini nisam takva. Neću ni ispoljiti razumevanje, briga me da li je jadan, lud, nevaspitan, ne dam na sebe.
Mi biramo kako reagujemo na stresove. I to je ono što većina zapravo želi – da nas stresovi što manje potresaju, da ih okrenemo u našu korist, naučimo nešto iz njih, a ako su posledica lepih dešavanja, budi pratioci onim najlepšim uspomenama.
I zato mi se čini da bez stresa nije moguće ni potrebno živeti. Ali, možemo da naučimo, na primer, da na štošta ne gledamo kao na povod za nervni slom.
Gužva u saobraćaju? Pa dobro. To je život u gradu, trpi, nađi načina da izbegneš ili pobegneš sasvim, ako nećeš ili ne možeš, onda to vreme iskoristi recimo za knjigu ako si vožen, ili slušanje muzike ako voziš.
Bilo koja gužva. Skloni se ili ignoriši. Redovi. Planiraj da ćeš zaglaviti, ako te stresiraju oni koji bi preko reda, reci im da ispred tebe, vala, neće moći. I manje ćeš se nervirati. Ako je neko nevaspitan kaži mu to, ne trpi, trpnja je ono što ti smeta više od ružnih reči i postupaka.
A ako imas željice i snove, ali i strahove i uverenja da nećeš uspeti, da nije moguće, da je teško, glupo i nije za tebe jer ne vrediš kao ostali, da je bolje da ne pokušavaš da ih dosegneš jer je sve to tako stresno – veruj, vredi, ne beži od takvih stresova.
Oni čine naš život tako posebnim i dragocenim.
I, šta sad radim? Evo, pod stresom sam. Imam tri velike vizije, još su tamo negde, u oblacima, i četvrtu koju samo što nisam ostvarila. Da, to su stresovi koje sam žarko želela.
Zbog njih, uskoro ću sebi reći „bravo, carice“ i hodati metar iznad zemlje.
A ko hoće bez stresova, život pretvara u životarenje, knjigu koja između korica nema sadržaj.
