Lepo se ponašaj. Bez ružnih reči. Ne svađaj se. Ne guraj se. Pusti druge. Imaj razumevanja.
Ne odgovaraj na bezobrazluk, ne spuštaj se na taj nivo. Budi dobar, ne stavljaj sebe u prvi plan.
A počinje bezazleno. Podeli čokoladu (što je meni najteže padalo), daj svoju igračku, bicikl, olovku, šestar, loptu. I sve bi to bilo u redu da nismo odrasli u one koji sve dele i „dobri“ su, i one druge koji uzimaju i zbog toga su ne dobro, nego mnogo bolje od nas.
Divno je kada je neko dobar. Nezgoda je što to često znači i da ispada glup.
I onda, kada to ukapira, ta dobrota počinje da mu smeta, grize iznutra, ali džaba, to naučilo da bude dobar čovek i ne može lako da se promeni. Pokuša, i onda se opet izjeda jer ima ljudi koji zaslužuju našu dobrotu a ispali smo loši prema njima umesto prema onima koji to zaslužuju.
Mislim da svi poznajemo bar jednog koji nikad nema sitno ili žuri pa platimo umesto njega. Zauzetog koji ne stiže pa mi štošta obavljamo umesto njega. Pljušti kiša ali idemo do pekare i teglimo doručak za one koji nas gladni čekaju u toploj kancelariji i ne pomišljaju da jednom oni budu na usluzi ostalima. Svakodnevno, nema onog a sada idem ja ti si juče.
Odvozimo i dovozimo jer imamo goriva, vremena, jer nam nije teško. Uskačemo kad znamo, možemo, dobri smo u nečemu. Ma naravno, kako da ne, nije problem, nije mi teško.
I zaista – uglavnom nije. Čak i ako jeste ubedimo se u suprotno, to rade dobri ljudi. Sve do onog jednog dana.
Kada shvatimo da smo sebe zaturili u korist drugih. Da nema nikoga da bude tako dobar prema nama. Ili da su nas svi prema kojima smo bili dobri napustili kada su našli nekog boljeg ili kada više nemamo načina i mogućnosti da to budemo mi.
Desi se da jednom zaista ne možemo da budemo dobri i korisni nekome, i da ta naša nemoć bude shvaćena strašnije nego da nikada ništa dobro učinili nismo. Uvrede se i mi postajemo bezobrazni u njihovim očima. Odbacuju, ignorišu, prelaze ne pored, nego preko nas.
Hm. Lično, tada se osećam pomalo glupavo. Kao da me neko iskoristio do maksimuma, i sada, kada više nemam šta da dam, bacio na otpad. Imam osećaj da sam nekome poslužila da se lakše popne do cilja, dopustila i da mi stoji na glavi, a taj neko ode i ne pokuša ni da mi mahne odozgo a kamoli pruži ruku i pomogne makar malkice.
Poznajem mnogo i jednih i drugih. Oni „dobri“ posle svakog iskustva imaju niz negativnih emocija ali i potreba koje ne žele kod sebe, što im opet stvara nove negativnosti.
Na primer, a to su priče koje često čujem, prihvate za saradnike ljude koje uče, razvijaju, daju svoje resurse, upoznaju s ljudima, vode svuda sa sobom. I onda, bez najave, dožive da im takvi okreću leđa, prekopiraju njihove ideje, odvedu klijente i naprave sopstveni posao koristeći sve što su dobili od onoga ko je bio dobar i hteo da im pomogne. A u suštini su ga lepo iskoristili jer sami nisu umeli ili im je ovako bilo brže i lakše.
Kako mogu i kako reaguju? Idu kod advokata i dižu tužbe. Objavljuju to na društvenim mrežama, zovu medije. Traže zakonska rešenja ako ih ima. Mahom, bez efekata.
Ili, imaju poriv da im vrate istom merom, ali teško je to, kad im suština nije takva. Pa im od muke skače pritisak, iskidaše se od nerviranja i besa. Jedini im ventil razgovor sa prijateljima.
I zajednički zaključak – da je dobar često isto što i glup. Na žalost. I ono što je meni još žalosnije, a u duhu one narodne „ko se na vatri pekao, taj se i dima plaši“ – dobri se menjaju, prestaju da budu spremni da izlaze drugima u susret, a time i one koji dobrotu zaista zaslužuju, uskraćuju za to. Štite se opreznošću od novih razočaranja.
Primera je mnogo, nekako zapravo sve više. Kada u redu u pošti propuštate stalno, a onda vi kasnite, ne stižete, izgubite ne samo i vreme nego i razne prilike, ili nikada ne stignete da budete sledeći jer za vas ništa nije ostalo. Pa saznate da ima onih koji sa sobom namerno vode decu iz komšiluka da ne bi čekali, jer ima onih koji će ih, baš zbog mališana, propustiti.
Onom jednom, sirotom poznaniku, onom što nije umeo i mogao sam, ste toliko pomagali! Hoćeš kafu? Kolač? Da klopamo? On uvek hoće. Dođe leto, vi kod kuće, skupo vam sve. Pijete kafu sami jer je onaj drugi otišao u ono mondensko letovalište. Znate da nije samo od štednje na kafama, ali čovek ste, osećate se malo bezveze. Pa se kiselo nasmešite pri pomisli da ima i onih koji su tom nekom pomagali čineći mu bez plaćanja ili uz minimalnu cenu i kao vi more videti neće, ali taj prema kom ste bili dobri hoće, onoliko.
Jedan naš napravio sam ceo projekat, uložio i znanja i vremena i novca i poznanstava i energije. No, vrlo brzo, mlade snage koje je uključio u konačni čin realizacije, njemu iza leđa se dogovoriše, dodadoše dve reči u naziv i njega otkačiše. Eno ga, bes ne popušta, nepoverljiv prema svima, oprezan do ludila.
A dobar je čovek, baš dobar. I dalje, ali se nekako na pola puta prepadne svoje dobrote i ustukne.
Mnogi postanu takvi. Smučiš se sam sebi tako dobar. Koja sam ja budala! Evo, neću više. I postaješ grub, na distanci, hladan, a vidi se da u korenu nisi takav i da te taj raskorak u tebi muči, ali ti je svakako bolje nego kada si bio – samo dobar.
A ja? Ja se ne nerviram. Razočarana budem ali tuge i besa odavno nema. Često osetim unapred da mi je neko namenio sudbinu limuna pa se povučem u poslednjem trenutku. Osim mira u sebi, druge koristi nemam.
Znam ja za savete da o tom nekom treba razmisliti, sagledati iz njegovog ugla, možda je bolestan, nešto ga muči, možda ne misli tako, nije svestan da me koristi, nije tako mislio, bla bla bla. Ne dolazi u obzir. Što, kao taj neko se baš trudi mene da razume? Ni ne pomišlja. Zašto bih onda ja pokušavala da razumem njega i dopuštam da meni nije dobro i da se osećam tupavo i iskorišćeno?
Neka drugi budu savršeni u tom smislu, ja bih da se osećam dobro i zadovoljno. Što je moguće kada kažem da neću, ne mogu, da ne dolazi u obzir, i kada ne dam da me ubede da svojim postupkom savijem leđa da bi me lakše preskočili.
Sve više stavljam sebe na prvo mesto. Da radim na svoju štetu i da bih ispala dobra to me ne zanima. Bezobrazna, zla, sebična, lajava, e pa neka sam.
Jer, nešto mislim, ovaj svet bi bio mnogo normalnije i bolje mesto kada bi bilo manje glupih a ne više dobrih. Jer, i broj bezobraznih bi se po prirodi stvari smanjio. Bez glupih da im popuštaju i dobrih da im služe, nemaju načina da se razmašu.
A i ako probaju, izgasiće se međusobno u besu što svako svakog iskorištava, koristi do maksimuma i odbacuje. Navika je to, da drugi budu u tvojoj funkciji, da imaš sva prava ovoga sveta i zaslužuješ više od drugih. Kada nema onih da te podstiču u tom stavu, hvataš prvog koji bi to morao da uradi. A on, eto, isti ti. Pa, ko jači, do istrebljenja.
Ne biti dobar – biti pametan. Makar sve dok dobrota ne dobije stari smisao i sjaj. Verujem da hoće. Kada postane retkost biće nam važnija. Samo malo strpljenja.
