Prohladni i očaravajuće vedar februarski dan. Nas dvoje i naša dva psa. Idemo u prirodu, između ostalog i sa željom da se njih dvoje istrče i igraju posle par kišnih dana koje su proveli u stanu.
Da njih nema, mi bismo bili na drugom mestu. U nekom kafiću, stanu, mogli bismo da idemo na razna mesta bez obzira na to kakvo je vreme i šta nas sve tamo čeka.
Ali, imamo njih dvoje i idemo u vikendicu koju smo pre šest godina i kupili imajući u prvom planu da mora biti dobra za njih. Neko bi pomislio da nismo normalni, ali tražeći naš vikend raj u prirodi štošta dobro za nas smo odbili jer njima ne bi odgovaralo.
I neka, dobro smo uradili. Ništa brže ne može da me oporavi od dnevnog sivila kao veselo mahanje njihovih repića.
Imali bismo vikende i slobodno vreme za nas, ali verovatno ni približno toliko vremena ne bismo provodili na svežem vazduhu. Ne bismo bili u prilici da kupujemo svežu hranu, onu koju ljudi na selu gaje i spremaju za svoje porodice.
Ne bih sad posmatrala gnezdo na našoj višnji držeći Beku u naručju jer se trese dok Vlada cepa drva. Da, ona se plaši raznih zvukova, ne smem ništa što pravi i najmanju buku da uključim.
Naravno ni usisivač. Zato i razmišljam kako da očistim neizbežnu prašinu kad je hladno i ne mogu da se zatvorim u kuću dok se oni igraju napolju.
Nemam čiste podove i štošta je izgrizeno, ali imam dva para najlepših i najtoplijih okica koje mi leče dušu čim malko zapne u našem ljudskom svetu.
Da nema njih dvoje, da nismo odlučili da psi budu deo naše porodice, ne bismo morali dnevne obaveze da organizujemo tako da i oni budu zbrinuti. Išla bih gde i kada hoću i treba da idem.
Ali me niko ne bi dočekivao izbezumljen od sreće što sam se vratila kao da me nije bilo mesecima a ne manje od sata.
Jer, oni nas vole samo zato što postojimo. Ne traže od nas ništa, nemaju očekivanja, uslove, njima je beskrajna sreća kada smo jednostavno tu. Ma koliko da volimo jedni druge, mi ljudi se nikada tako ne radujemo susretima čak ni sa najbližima.
Iscepaju mi čarape, jedu papuče, ovaj mališa je izgrickao sve knjige, novine i toalet papir kada mu je na dohvat šape. Da napravi haos dovoljan mu je minut, ali se ne ljutim, zahvalna sam što postoji u našim životima.
Jer, na kraju dana, njegovo mekano telo se ugnezdi kraj mene i nema na svetu sedativa koji bilo koga može umiriti kao što on to uradi sa mnom.
Da njih nema ne bi imao ko da nam skakuće između nogu, jelka bi mogla da stoji na podu a ne na komodi, ne bi bio problem ako neko ostavi nešto od hrane na stolu. Ali ne bismo imali ni nekog uvek spremnog na češkanje i raspoloženog da upije sve u nama nakupljene negativnosti zbog gužvi, umora, nevaspitanih ljudi, bezobrazluka i negativnosti kojima su nas tokom dugog dana krcatog obavezama ozračili.
Mogli bismo uveče da idemo gde poželimo, ne bismo morali sa ćerkama da se dogovaramo kad je ko kod kuće. Ali, teško da bih se vratila čaroliji iz detinjstva da u tišini, napolju, netremice gledam u nebo posuto zvezdama i opuštam se u lepoti postojanja.
Možda bismo umesto da kupimo vikendicu i dvorište kraj Dunava taj novac uložili u veći stan. Nismo. Živimo u prostoru u kojem baš i nije komforno jer su cure odrasle, ali je pored toga što je pretrpan predmetima to i dom prepun najčistije ljubavi.
Jer nas stalno prizemljuju i podsećaju na iskonske vrednosti, a to je, u ovom prebrzom vremenu sa toliko lažnog sjaja, vrednosti i nametnutih prioriteta važno da je izgubimo sebe.
Da nema njih, verovatno bih sasvim zaboravila da razmišljam o svemu što nam je rođenjem dato a što smo zaboravili i zapostavili, usvajajući ono što se od nas očekuje i smatra dobrim.
I dok gledam kako se raduju običnim stvarima iako nemaju mobilne telefone, ne razumeju televizijski program, ne prate vesti, ne znaju ništa o globalnim problemima, ne mogu da se ne pitam zašto pobogu ni ljudi gubimo vreme i energiju na ono što nismo napravili, ne možemo promeniti i realno uopšte nije deo naših života i naših suština.
Posmatram ih kako se igraju. Koliko to podseća na igru šuge kada smo bili klinci. Jure se i kada jedan drugog dodirne šapom, onda dodirnuti krene da juri prvog. Jednostavno. Lepo. Okrepljujuće poimanje postojanja.
Bez pravljenja planova i strahova šta će biti sutra, bez neprekidnog kopanja po onome što je prošlo. Bilo je i biće, nije danas, u ovom trenutku koji zapravo jedino i postoji.
Da nema njih, onu hladnu noć pre par godina bismo se prespavali, ali nas je probudio njihov sumanuti lavež ka hodniku zgrade. Koni kao da nam je govorio da izađemo iz stana. Osetio je šta se dešava – komšiju kojem su dani već bili odbrojani dovezla su kola hitne pomoći a on nije bio u stanju ni korak da napravi a kamoli se popne na treći sprat. Nas dvoje smo ga odneli do njegovog stana. Da nismo imali pse…
Tek s njima smo ušli u jedan drugi svet u kojem se ljudi razumeju na jedan poseban način. Svet drugačijih prioriteta, pogleda na svet, načina na koji se reaguje na ono što nas zaboli ali i intenzivnije veseli.
Da, kada si umoran jednostavno zastaneš i odmaraš. Braniš svoje. Jednostavno upoznaješ. Budeš zahvalan. Voliš. Prihvataš. Ne osuđuješ. Ne pakostiš. Sklanjaš o onoga što ti ne prija. Budeš otvoren i svemu daješ šansu da te raduje.
Neko te povredio? Hej, ali mi smo tu i ništa drugo nije važno. Nešto ne možeš da uradiš, imaš, postigneš? Ja sam tu, meni je sve dobro kad sam pored tebe. Srećan si? Skači slobodno, trči, prevrći se, šta te briga šta drugi misle.
Ušli su u naše živote. I više ništa ne liči onome bez njih. Ne samo zato što svake večeri čučnem po sto puta da bih dohvatila lopticu koja se otkotrljala ispod ormana. Odlazim tamo gde mogu i oni. Shvatam da su im duše čistije i da su pošteniji od mnogih ljudi.
Da nema njih neke babe mi ne bi na ulici govorile da bi mi bolje bilo da šetam decu nego „džukele“. I ne bih ih nervirala kada se nasmejem da njihove komentare, jer su nesvesne koliko su površne i praznih duša.
Ali, mene su psi naučili da ne moramo svi misliti isto, pa sem osmeha koji ne mogu da kontrolišem od mene ne dobijaju druge reakcije. Navikla sam da ako si usamljen bez igde ikoga imaš pse, jelte, zašto bi neko ko ima partnera, decu, prijatelje, imao još i pse! Ili da nemam obaveza ali odnekud mi dolazi novac pa od besa ne znam šta ću te imam kučiće.
Samo ljudi kojima nije stalo do higijene, bolesnici raznih profila, ali i pomodari i neradnici žive u domu koji dele sa životinjama, recimo psima. Da ja imam obaveze kao ti neki, malo sutra bih se šetkala s njima, radila bih pametnije stvari!
Srećom, imam pse. I znam, baš zbog toga zaista živim u svakoj sekundi, lakše izlazim na kraj sa svim obavezama i situacijama jer imam porodicu u kojoj nas njih dvoje sa svojih osam šapa i dve njuškice neprekidno vraćaju na najvažnije – lepotu postojanja u prepuštanju jednostavnim i stvarima koje ne moramo juriti, tražiti i sanjati, već postoje tik pored nas i, naravno, u nama samima.
