Zelene se društvene mreže, svi se uvalili pod neku krošnju, uživamo sve u šesnaest.
Ijao, što je lepo! Pa, ovo je raj! Kakav vazduh, priroda, tvrđava, klupa, jezero, reka…
Eto isto je tako bilo i juče.
Ali nije bilo nas da to primetimo.
*
Vikendi u gradu su nam odavno postali naporni. Doduše, retko su to bili i slobodni dani za nas, što zbog posla, što zbog činjenice da su deca tih dana imala brojne aktivnosti koje se ne propuštaju. Recimo, rođendane. Takmičenja. Pozorišne predstave u Pužiću.
Kada su porasle dovoljno da ne moramo da ih pratimo a subota i nedelja postali neradni dani za nas, počeli smo da odlazimo iz grada. Negde. I otkrili da nam prijaju ta napuštanja betona.
Toliko nam se to dopalo da smo krenuli u potragu za nekim našim selom, kućicom i dvorištem. Da, mogli smo povećati broj kvadrata u stanu i smanjiti red ispred kupatila, ali smo izabrali oazu van grada.
Ništa specijalno, posebno u tom trenutku. Mesto za blejanje, druženje, hedonizam. Slušanje tišine i disanje ogromnih količina čistog vazduha.
Šta nam je bilo važno? Da obezbedimo sve za uživanje u dvorištu: veliku terasu, zvučnike napolju, veliki zidani roštilj i prostor za kotlić i sač, ogroman sto, mnogo stolica, ležaljki, ljuljaški, bazenčić, prostor za sunčanje, koš za basket. Jer smo već imali zidovima i plafonom ograđen prostor tokom radnih dana.
Ove godine ispade da je upravo ta odluka bila jedna od najpametnijih u našim životima.
*
Nije isto kad ne smeš dalje od terase i kad možeš ali eto, nećeš. Pa onda, čisto da opustiš kao strune zategnute nerve, izađeš sa terase u dvorište. Aha! Hodam, napolju sam, ali i dalje nisam izašla.
Ovo da sam napisala pre ove lude godine, niko me živ razumeo ne bi. Kako, ne smeš da izađeš, gde, zašto?
Sada, jasno je svima. Posebno onima koji nemaju ni dvorište ni terasu, ništa.
Za izlascima van objekata za stanovanje, šetnjama, druženjima na raznim mestima, za potovanjima, počeli su da čeznu svi. Nekako su najglasniji bili oni za koje je poznato da su to baš retko ili nikad radili pre ove 2020-te.
Jer, kad te ništa ne ograničava onda to nešto nije mnogo važno. Međutim, kad se pojave ograde, tebi se baš to zabranjeno radi.
Volimo da šetamo. Poznati smo po tome što pešačimo kao manijaci. Kad hoćemo.
Ove godine, situacija se promenila. Prvo nismo smeli. Onda kad nismo smeli ali smo pobegli iz grada u veći ali i dalje ograđen prostor, onda nas je pomalo mrzelo. Ali, lakše se diše kad znaš da ti zabran nije pred nosom i da se ne sudaraš sa ukućanima danima se vrteći u krug u par kvadrata.
Sad kad je sloboda kretanja vraćena, neki su se razleteli kao mahniti. Ima i nas koji smo sami sebi zadržali ograde…
*
Izađem ja, ali se osećam u najmanju ruku neprijatno. Jedva čekam da završim to zbog čega sam izašla. Najmanje mi smeta maska i to što zbog nje dišem plitko i ubrzano.
Da li mi se samo čini ili je sve postalo nepodnošljivo prljavo, bledo, dronjavo? Ljudi su namršteni, samo vrebaju priliku da se verbalno sukobe, i oko sitnica, da se isprazne na nekom ko je slučajni prolaznik, kad već ne znaju pravu adresu za istresanje svog besa i nezadovoljstva i ne umeju sa sobom iskreno da popričaju. Mnogi bez imalo poštovanja prema ostalima ulaze u njihove prostore. Nikad nisam volela kad mi neko u redu diše u vrat, sad mi je to posebno odvratno.
Neki glasno negoduju, neki pričaju svašta, krajnje samouvereno iznose teorije zavere, naklapanja i informacije od nekih koji poznaju neke, sve bezimene, da čovek posumnja u postojanje takvih osoba. Mnogi, zatvoreni u sebe i svoje misli, uzdišu jer ne mogu da ne čuju i ne vide ostale.
Svako od nas ima svoj način na koji gleda i podnosi ova vremena, ovaj psihološki test na planeti s koje bismo svi da pobegnemo u neki normalniji svet, ali je to nemoguća misija.
Jedna od mogućnosti da opstanemo je da glumimo da je sve u redu. Da ubedimo sebe da smo sasvim u u ravnoteži i pored ovih dešavanja, da budemo puni razumevanja i energije, snalažljivi i prilagodljivi.
Iskreno, sviđa mi se ta opcija. Iskoristiti maksimalno ponuđeno, dodati mu boje i note, pronaći najlepši smisao i uživati. Šta treba da radim umesto toga, sedim, kukam i žalim se? Živim u duhu one narodne „pre podne mrzi sebe, popodne ceo svet“? Ne, nikako.
Da menjam negativce, skupljam smeće koje bacaju ne samo oko sebe nego svih nas, učim da je razmak između ljudi i bez ove pandemije stvar pristojnosti ako smo jedni drugima potpuni stranci, nema svrhe.
Ali ima da pronađem tu negde oko sebe ono što je lepo i ima smisao. Bilo koje drvo u parku. Sunčev zrak koji se igra svetlošću na površini Dunava. Miris tek pokošene trave. Pogled sa proplanka, bilo kojeg. Svežina jezera. Seni predaka u onome što stotinama godina opstaje i podseća nas ko smo i čiji smo.
I sve je to postojalo i ranije, ali smo retko zastajali i predavali mu se. Život je dobijao na ubrzanju, svega je bilo sve više osim vremena. Žurili smo na sto strana, ponuda ogromna a svako od nas u tom svom, jednom telu i sa jednom glavom.
U kojoj su, bar kada sam ja u pitanju, trenutno dve ličnosti. Jedna i dalje juri besna što ju je neko stavio na pokretnu traku pa trči u mestu i tako ne mrda iz te jedne, sad već dosadne tačke. Druga se sklupčala i stavila bravu za trezor oko duše, ljubomorno čuva svoje misli i ne dozvoljava da je bilo šta blokira u realnosti.
Ali, obe vide da je to što nas odjednom oduševljava sve ono što je oduvek bilo kraj nas ali nismo umeli da primetimo lepotu i zastanemo, jedno od retkih dobara ovih nedelja.
Važno je da čovek ume da se zaustavi i otvori svemu osim onome što mu je neizbežna svakodnevica. Dobar je taj trenutak kada osetiš da zaista stojiš sa obe noge na zemlji, da stvarno postojiš baš u tom trenutku i na tom mestu. Kad ne lutaš između juče i sutra propuštajući danas.
Posvećuješ se onome što je dostupno, prilagođavaš, menjaš ugao posmatranja. Imaš priliku da se prisetiš nekih jednostavnih uživanja i radosti.
Oduvek su bile tu, kraj nas, ali ljudi smo, štošta smo podrazumevali.
Sad je trenutak da se svemu tome vratimo.
Da presložimo prioritete, umirimo, isključimo buku u svojoj glavi.
Jer, tako se dobro sad vidi kako zaista izgleda ono što je imalo tako čaroban sjaj.
I kakvi su zaista ljudi oko nas sada kada je suština isplivala na površinu.
A ona, ma kakva da je, uvek mi je bolja od najlepšeg što osim u mislima, ne postoji.
