Zašto još rade škole? Kako, ne rade više? Ne može to tako, moraju da ih otvore. Otvorili su ih. Zašto? Treba da ih zatvore.
Ograničava nam se sloboda kretanja. A zašto ne uvedu totalnu zabranu?
Ne mogu da zatvaraju granice. Zašto nisu zatvorili granice? Bezobrazluk je što ne možemo da putujemo i da dolaze kod nas u zemlju. A još je veći što su ih pustili. Ko brani našima da se vrate u domovinu na odmor? U stvari, ko je pustio sad za praznike da toliko ljudi dođe iz inostranstva, treba sve zatvoriti?
Bioskopi i pozorišta, kao i sportski i rekreativni centri ne rade. Baš me briga, boli me što ne rade ni tržni centri. U stvari, baš mi je drago što ne rade, sve je to zabava za dokoličare pune para, treba ih sasvim zatvoriti. A najvažnije, daj da vidim kakva je odluka pa da budem protiv nje, nema veze da li mi koristi.
Ja ću da slavim, baš me briga, ko će da mi zabrani da primam goste. Šta, sme da se slavi? Kakav bezobrazluk, to treba sve kazniti.E daj bože da se svi na proslavama zaraze, sramno je što im se dozvoljava da ne poštuju mere.
Sve je to izmišljotina, maske su brnjice, nemamo osnovna ljudska prava. Toliki je red na testiranju, nema mesta u bolnicama, ja hoću svoj krevet i respirator, ovo nema smisla.
Imaju vakcinu sve vreme. Nemaju ni ideju kako da je naprave. Neće stići. Ta što je stigla ne valja. Otimanje para od naroda. Zašto je besplatna, da valja plaćala bi se. Neće ih biti za sve nas. Ne treba svi da ih primimo. Ne smeju da nas teraju da se vakcinišemo. Moraju svi da je dobiju što pre.
Ima takvih izjava na hiljade. Jedni vuku na jednu, drugi na drugu stranu. Treći, najbrojniji, oni su čas tamo čas vamo, ali uvek protiv.
Šta hoćemo mi? Znamo li? Imamo li, onako globalno, trunku razumevanja?
Čuh mudru misao jednog doktora, mnogo mi se svidela: Postoje samo dva mišljenja, jedno je moje a drugo nije tačno. Baš tako.
*
U ovoj godini sam shvatila da nikad nije dobro kako jeste, uvek je bolje dijametralno suprotno, ali samo dok ne postane realnost. Onda nam valja ono što više nije. Sve dok opet ne zamene mesta.
Da deca idu u školu a da zapravo ne idu, da ništa ne radi a svi dobijaju plate, da ne poštujemo ni jednu meru ali imamo apsolutno sve uslove na lečenju.
Da rade prodavnice u kojima mi kupujemo, bude dozvoljeno sve ono što mi volimo, važi ono što mi mislimo da je u redu jer to nama najviše odgovara. I kada zbog svega toga bude gore nego što je bilo, normalno da ćemo da kritikujemo zašto nije bilo sasvim drugačije.
A svi smo psihički ozbiljno načeti, i to nema veze ni sa našom ni sa globalnom politikom. Ima veze s onim „ja pa ja“ i s tim što smo sebično samouvereni, što smo izgubili sistem vrednosti i sposobnost da koliko-toliko izađemo iz našeg ugla posmatranja i dopustimo da neko drugi može i ima prava da vidi i misli različito od nas.
Da mi lepo odemo na more pa čim se vratimo neka sve zatvore. Šta nas briga, mi bili. I kafane da se otvore samo onim danima kada smo u njih krenuli, ostalim – pod ključ. I da nam se zgrade i ulice čiste i dezinfikuju, to će neko da radi, mi ćemo da šetkamo bez maski i bacamo gde šta stignemo.
Što je super kad sediš ispred monitora istovremeno sakriven iza njega, kad je frka samo se isključiš, vodiš politiku i ubeđuješ druge da su smešni i glupi. To zapravo i jesu jer misle drugačije od tebe, zar ne? I divno je sedeti i čekati da neko nešto uradi pa kritikovati. Baš te briga, može ti se, tvoje greške i ispravni potezi nisu toliko vidljivi, a time ni na meti sveznalica.
Sve to ukupno me uopšte ne bi preterano zanimalo da je drugačija situacija. Ovako, i meni se prag tolerancije spustio do ozbiljnog minusa. Prilično sam razočarana u neke ljude koji se leče ružnim rečima koje upućuju drugima, omalovažavanjima, neprekidnim nametanjem svojih stavova. U redu, čuli smo te, ne ponavljaj milion puta, ne pokušavaj nas da menjaš…Ne prijaju mi oni što svoje probleme rešavaju tako što ih drugima prave.
Naravno da sam razapeta i u sebi između dve krajnosti. Nekako je većina onog čime se bavim i volim „stradala“ u prvom talasu. Neko vreme čovek može da se posvećuje drugim lepim stvarima, ali duša vapi i za onima kojih ne zna se do kada ne postoje…
Taman ponovo naučim da se ne obazirem na bučne kad stigne vest da neko više nije sa nama, i u meni proključa. U glavi se javi milion ideja za neka moja pravila…
Radi šta hoćeš ali nemoj time druge da ugrožavaš. Jer to onda više nije lična sloboda nego tvoje nasilje prema drugima…Pusti me da živim u svom svetu koje su tebi laži i zablude. Samo me lepo ostavi na miru, skloni se.
Možemo li da imamo slične kriterijume unutar nas samih a ne samo da budemo protiv, bez traženja smisla i promišljanja kakve to veze ima s nama i zašto se time bavimo? Postoji li način da nam nekad nešto bude u redu? Zašto moramo kad dobijemo ono što smo hteli da to proglasimo lošim i pogrešnim prisvajajući kao ispravno i tačno ono što smo smatrali pogrešnim?
I tako, malo sam tamo, malo vamo. Ide mi se, ide mi se bilo gde. Pa me mrzi. Pustila bih sve uvek da radi i da svi svuda mogu, pa ko preživi, pričaće. A onda pretrnem i kažem sebi: budalo, šta pričaš kad znaš da ti se živi…Znam ja šta bih kada bi me neko pitao, samo me niko ne pita. Ja bih dozvolila da svako radi šta hoće, ali i snosi posledice za svoje postupke. I onda bih…ma koga briga za to…
Razumem ja sve. U stvari, trudim se da razumem. Predugo traje. Kod nas, samo je jedna od karika u lancu. Živeli smo brzo, mnogi u nekim zamaštanim svakodnevicama, boli prizemljenje. Boli neizvesnost, strahovi, što je poslednjih meseci teško sanjati i planirati.
Ali, neće ovo sve kritikama i podsmevanjem neće ni prestati ni nestati. Naprotiv.
Da smanjimo nervozu i sebičluk i naučimo da možemo biti u pravu za sebe ali ne moramo i za druge, i da svako može i treba da bude svoj tako da i drugi mogu to isto.
