05.12.2020.
Miriše minus u sve kraćim danima. Zvižduće košava u sve kraćim danima, ponekad je zameni dobovanje ledenih kapi.
I dok do nas dopire miris snega napadalog par sotina kilometara dalje, mešamo ga s mirisima doma i detinjstva.
Kako zima miriše? Na tek sklonjenu supu za šporeta koja nas greje i nežno uspavljuje naša tela promzla od boravka na otvorenim prostorima. Pečene jabuke, svežu pitu od bundeve, vanilu i cimet.
I dok putujem na krilima mirisnih boja u godine bezuslovnih verovanja i maštanja, učini mi se da su upravo sada važnije nego ikada pre. U ovoj crno-beloj slici kao da je vreme stalo, život se zaustavio u sivilu koje gura od sebe svaku emociju osim tuge.
A ona mi nije uopšte potrebna! Šta činiti? Dodati joj boje, nema druge…izmaknuti se od slike i razmisliti kako da je uveselimo lagano i tako da nam bude prijatna.
Nikad to pretrano nisam volela, ali ove godine jedva čekam da ukrasim jelke i svaki prazni ćošak stana. dobro, znam da mi nemamo uglove koji su prazni, ima mesta samo na plafonu, i to ne baš svuda. Ali, ima lepih ukrasa kojima se mogu okititi predmeti. Pa da.
No, sve što blješti i sija spakovano je u velike kese i odneto u vikendicu. Što nije problem jer nam je vikend svakako one nedelje neradni, jedan od onih koje ćemo provesti daleko od urbanog.
A kad smo već blagosloveni livadom i kućicom u prirodi…
Razmazila sam se. Pazim šta i gde kupujem, vodim računa od čega spremam obroke.
Gospođa Vera nas godinama snabdeva sirom i mlekom. Retko ćete to kupiti ako samo dođete na pijacu. Zato me zove telefonom, da pita hoćemo li doći na vikend i treba li nam šta. Od skoro pravi i onaj tvrdi sir s paprikom, hoću li s običnom ili ljutim, da zna kakav da mi spremi. Ovaj drugi, naravno.
I onaj beli, kao i uvek, zatim i u kriškama. Nije problem, sve što nam napravi uzećemo u nedelju.
To je dan kao Vlada ide na pijacu. Nema biranja, ponuda je sveža i količinom limitirana. Ali, ravne joj nema.
Vala sam se razmazila…A ponešto i naučila. Na primer, kad dođe jaka zima nema svežiš pilića sve do Uskrsa. Nikad ne pitam kog, kao da je bitno, do proleća i tačka. Što je i logično, ne bi to bili pilići što po dvorištima stasavaju, bila bi to neka sasvim druga priča.
Tako da zbog njih zovem gospođa Miru, da je pitam ima li ih i koliko komada za nas da pripremi. Ove nedelje dva.
Jedno će odmah biti spremljeno. U peći na drva. Daje mu poseban šmek, ne znam u čemu je tajna. Osim što je između ovih i onih iz izloga baš primetna razlika već na prvi pogled, a tek kad dotakne nepca, to se ne može opisati rečima.
Dok ne stigne s pijace, zamesim testo za kore, ima sira, ima volje, što da ne bude i pite? Taman dok se vatra u peći razgori završiću sa filovanjem kora i složiti piticu u pleh, milinica.
Tako nam se nedeljom smenjuju mirisi, jedni stižu iz topline doma, drugi s obale Dunava. Uskovitla ih vetar i utka u svaku poru, rskave korice rumene se i guraju sivilo tamo negde, daleko od nas.
A nebo, čas narogušeno čas čisto, ta beskrajna pista po kojoj se ovih nedelja utrkuju oblaci kao razigrana deca nekada po parkovima, širi mi pluća i budi onaj prekrasni osećaj slobode.
Zagledana sam u pravcu Zagreba. Zabeleo je proteklih dana od pahulja pa razmišljam hoće li imati one preostale snage da stignu i do nas. O da, nikada zimu nisam posebno volela, nisam je ni mrzela, ali kad bih mogla da biram ja bih je skratila i obavezno dane od kojih je sazdana za par sati produžila.
Ali ove godine, čini mi se da nam je sneg potreban.
