Kuda sad sa željama

Pravi planove. Sanjaj. Sve je moguće. Samo zamisli. Osmisli. I kreni.

O da, sve je moguće.

Ne znam da li da kašljem, trepćem, odrečno klimam glavom ili prevrćem očima.

Super je to, stvarno, kad nešto želiš, pa je to još u okviru tvojim realnih mogućnosti i očekivanja, i onda kreneš nekim zamišljenim putem ka ostvarenju te željice ili željetine. I stvarno je moguće.

Naravno, nije dovoljno da želiš milionče evra na računu a da zadnjicom greješ fotelju po ceo dan. Da upoznaš čoveka svog života a da nigde ne ideš i izbegavaš kontakte s ljudima. Voziš avion jer ti je to tako palo na pamet a da prethodno ne prođeš neku obuku ili školu. Istrčiš maraton sa šetnjama na dnevnom nivou do i od pekare.

Ali, neke želje su ostvarive, kad ih lepo oblikuješ, osmisliš potrebne preduslove i jedan po jedan realizuješ.

Zapravo, hajde ovako – neke želje su bile ostvarive. Bile. Sad više – njet, nou, nema.

E sad, ima i ona priča kako „kad su vremena teška treba potražiti mir u sebi, izgraditi svoj svet, raditi na svojoj suštini, jer ona najvažnije je u nama“. To je sasvim u redu. Ali kako?

Isključiti sve izvore informacija, neće mene niko da truje. Jeste, tako ja probala pa nisam znala da će mi ulicu raskopavati sledeća tri meseca i da vode više nećemo imati nego što će je biti. Pakao.

A tu je i problem tog našeg unutrašnjeg „ja“. Toliko dugo smo verovali da smo u redu, imali neke navike, stavove, okruženje, način života. I onda ti neko postavi zid od koga sunca ne vidiš i ti lutaš kao muva bez glave. Što je opet bolje nego da skakućeš u mestu i tako vremenom napraviš ispod sebe krater iz kojeg, da bi te izvukli, moraju da ulože i vreme i strpljenje. Odakle im, ni za sebe same ga nemaju?

A neke želje, tako normalne. Sad su želje, nekad su se podrazumevale.

Hoću napolje. Ne može. Ja bih na more. Pa, ne skoro. Na kafu sa drugaricom ali da je prvo zagrlim. Dobro, daj nešto realnije. Da kupim gaće ali ne na pijaci. Realnije, molim, ne luđe!

Ja da sikćem na ceo svet zbog toga ne mogu i neću. Doduše, sve češće se krstim sa obe ruke kad vidim kako se neki ponašaju, ali i pre smo, rekla bih, bili dva kontradiktorna sveta, slučajno pomešana nekim interesom, zabludom, sticajem okolnosti.

Dugo sam se držala dobro, bolje od mnogih. Lako reorganizovala. Sudarali se po stanu jesmo, ali se nismo svađali i shvatili da ipak nismo jedni drugima ozbiljno naporni stranci. Što se mnogima, na žalost, dogodilo. Oni su moj izbor, kako bi mi mogli ikad smetati?

Ali, toliko sam želja nagomilala da sad već ne znam kud bih s njima. Neke se ubajatile, neke sam prolongirala, neke su me uputile na ljude u koje sam se jako razočarala. One koji su divni sve dok ih ne zamoliš za sitncu kakva je iskren odgovor, jedno obično da ili ne.

Načekala sam se i sutra i od srede, najbolje od ponedeljka, sledeće nedelje. Naslušala priča o trenutku koji nije pravi, nisu oni nadležni, nema sad uslova. Sve i da sam im verovala, ni dan kasnije dogodilo bi se nešto što bi jasno reklo – hej, trenutak je ali ne za tebe.

Neke želje sam namerno izgurala iz vidokruga, šta će mi sada kad niko nigde ne može tek tako da ode i uvek postoji mogućnost da će se teško, proklinjući dan kad je krenuo na put, vrati nazad.

A čovek proklet…Pa sanjam svake noći veliko plavo, zaronim do dna, osećam so u očima i grebanje peska po kolenima, plavo hladno a meni prija. Pa onda idem nekim ulicama kao da me vetar nosi, brzo i lagano, širom raširenih ruku u letu dodirujem sve pored čega prolazim i ležim na travi dok me sunce greje.

Zanima me taj kurs…Drago nam je, ali sada još nema, korona. Ja bih kupila, imate li…Na žalost ne već dugo, korona. Sve merkam s kim se i šta dogovaram, dovikujemo se sa distance dok mumlamo ispod maski i brišemo znoj sa čela, jer ventilacija je među prvim zabranjenim stvarima.

Krenem u bioskop, oni ga zatvore. Planiram pozorište, otkažu. Čekam da se majstor za bajseve vrati na posao pa da mu odguram mog dvotočkaša, bar gume da pogleda. Odom u šoping centar, vazduha nema, usisavam onu masku, sva mi se zalepila na lice. A nisam ladunče, naprotiv, mom je godištu ako je ženskog pola vruće i kad veje…

I kao onaj najgori kriminalac amater grabim s rafova tek ponešto sa spiska (brate, ne znam gde mi je spisak, mozak mi se topi bez vazduha), na kasi mi sve ispada, kartica i novac lepe na dlanove…Ništa od želje da bar nešto malo hrane kupujem natenane, kao ranije…

Uključim komp, pre ovog novog vremena imala sam neke ideje i vizije, ali sad, sad se pitam – čemu? Meni te priče nisu potrebne, imam ih u glavi, a kad ovo prođe, hoće li imati drugima smisla?

Čemu ćemo se smejati i radovati, i hoćemo li to uopšte umeti? S kim ćemo se družiti ili je neka viša sila uredila da ovo traje dok svako svakome ne postane krvni neprijatelj?

I sve želje i željice, svi planovi i ciljevi stoje u redu, sabili se jedno uz drugo kao u koloni ispred Maksija, udaraju jedni druge besno kolicima jer već predugo čekaju i guraju se preko reda. Imaju pravo, znaju da nisu bili nerealni, da su zapravo normalan sled onih koji su ostvareni, a kasa ne radi kako treba, stalno sama dodaje neke nove iznose na račun, nikad kraja.

I sve češće zadrhtim kad me opkoli misao da ja imam samo ovaj jedan jedini moj život od kog mi trenutno otimaju još jednu godinu. Tamo neke više sile. Nepredviđene okolnosti, strahovi, smrti, divljaštvo, sebičluk, neznaje.

I onda sve te planove gurnem u stranu i okrenem im leđa. Daj ovamo papir da napišem nove – one koje smo imali kada smo mislili da se podrazumevaju. Pa ih nismo dovoljno cenili.

A sad? E sad zlata vrede.

Categories:

Povezane objave

Lična korist je najvažnija
Ima trenutaka u životu kada zastanemo i razmišljamo o malim i velikim, dobrim i lošim,
Dragi ljudi!
Ima nas raznih…Neki su probali i na žalost uspeli da hakuju moj sajt, koji je
Povlačenje ručne
Stigli smo do tačke u kojoj više nemamo priliku da makar udahnemo iznad površine vode.
Da li si baš siguran
Koliko si siguran da je to što tvrdiš stvarno tako? Da je bilo, da jeste
Dok čekaš da sutra postane juče
Možda su se sasvim slučajno poklonili moji lični momenti raznih istina sa pandemijom korone. A
Smiri se, ne čuju te
Da sam svaki put kada sam ovo čula dobila dinar….dobro, ne baš dinar, bolje evro,
Komšija, njegova krava i lopov u najavi
Ne znam da li smo tu misao preuzeli od nekog naroda, da li u drugim
Veruj svojim očima
Često mi se čini da nam je izobilje informacija i njihovih izvora nanelo više štete
Paradajz, praziluk i ostali turisti
Vala smo se i ovde i u svetu raslojili i podelili na grupe, podgrupe, makro
Prevruće i prehladno
Ovo je strašno, u januaru pada sneg i mnogo je hladno! Koliko mnogo? Minus dva.