Ne, nije ti upalo ništa u oko.
Nije od prašine ili „nečega u vazduhu“.
Nije od fizičkog umora i pospanosti.
Ali jeste sve češće. Intenzivnije. I primetnije.
Rodilo se iz prvobitno širom otvorenih očiju i usta, trenutaka kada se iznenađenost graniči sa stanjem šoka, blokadom i zaustavljanjem u vremenu bez prostora.
Hranilo se nevericom i začuđenošću, borilo za opstanak sa ignorisanjem s jedne, i potrebom da se nešto promeni, sa druge strane.
I pobedilo. Opstalo kao trenutno jedino. Treptanje, bez glasa, mimike, pokreta.
*
I kako da ne trepćem pred površnošću kojom ljudi putuju kroz život, pljuckajući sa nerealnih visina na koje su sebe postavili, po svima i svemu.
Kad i mene pompezni naslovi (oni što najavljuju teme koje me pred samom sobom sramota da primećujem a kamoli se interesujem za njih) ponekad navuku da pročitam i ostatak. Nimalo važan, totalno nezanimljiv i najvažnije – bez ikakve veze sa naslovom. Ali, dobili su klik. A klik je važan, mani čast, obraz i ostale staromodne vrednosti.
Tim treptanjima kao da sebi opraštam na gluposti i izgubljenom minutu života posvećenom budalaštini. Ti pokreti kapcima kao kad ptica, u neznanju gde bi krenula, mlatara krilima, liče mi na priznanje nemoći i odustajanje.
Nema svrhe, smisla, načina. Da shvatim, razumem, objasnim. Sebi prvo. Zatim tom nekom zbog tog nečeg. Drugim posmatračima. Ikome.
Pa trepćem kad vidim kako se ljudi ponižavaju, uništavaju, prave od sebe budale tumačeći podsmeh kao ljubav i podršku. Kad su impresionirani što se o njima piše, nesvesni da služe narodu za sprdnju a ostalima da privuku brendove da se kod njih reklamiraju.
Kad jedno misle, drugo žele, treće kažu a te reči dobiju četvrti smisao, koji nekako obično nema ni jednu dodirnu tačku sa prvobitnom idejom.
Trepćem kad se opravdava samoživost i ne vidi da to nije sloboda i pravo pojedinca, već nasilni čin koji ugrožava slobode i prava drugih ljudi.
Ali i kad neko ima izgrađen svoj lažni svet prepun kolorita i lepota, pa od realnosti ne vidi ni „r“.
Jesi videla koliko me frajera muva na fejsu, pun mi inboks! A ti ni da mi kažeš da sam se prolepšala.
Pa kad nisi…Ali zaglupela – to da.
U jednom gradu, u jednoj zemlji, treptala sam skoro neprekidno, povremeno to prekidajući dubokim uzdahom. Nema pred onim što bi se u boljim okolnostima nazvalo „neverovatna lakoća postojanja“ ali u ovim je nedostatak ikakve potrebe da zaista žive i postoje, i ne budu oni koji su se prepustili da ih struje nose gde god i kako god.
Treptala sam u pokušaju da razbistrim sliku pred očima. U nadi da je to oko mene zaista život a ne nepostojanje gore od onog kada nastupi smrt.
Govorila sam sebi: ne trepći, pusti, prihvati, zaista te se ne tiče. Ali bih već u sledećem minutu imala novi povod za treptanje. Pokušala da razumem, shvatim. Oh, ne, stiže još jedan „biser“.
I tako u krug…
Kad treptanje utihne dobro je da ga zameni smeh.
Nije loše ni kad mu je naslednik zvučno punjenje pluća vazduhom.
Ili, odmahivanje glavom.
Neko se krsti s jednom ili obe ruke, cokće, neko opsuje ili gunđa sebi u bradu.
A ima i onih kojima se treptanje udruži sa negativnim vibracijama oko njega i u njemu, pa probude verbalne, fizičke ili i jedne i druge oblike nasilja. Pa šta je ovo? Da li ovo realno? Jeste li normalni? I tako redom.
A mi neki, mi smo skloni da ne pokušavamo da nađemo odgovor, logiku, zrno razuma i pameti.
Trepćem kao luda kad do mene stigne informacija u kojoj ništa nije normalno. Recimo: uhvaćen u saobraćaju (valjda nekog udario, od šoka nisam sve čula) jer je vozio bicikl sa skoro 5 promila alkohola u krvi!!!
Čekaj, 5 promila a živ? Zar većina ne umire sa promilom manje? I dalje – stajao na nogama (kako?), popeo se na bicikl i vozio, hej, vozio bajs, pa to nije lako ni mnogim treznim i to, ako sam dobro razumela, po mraku? I, da li je u zatvoru, ili je samo novčano kažnjen pa i najgore, samo upisan?
I vrhunac, bar meni, da ga niko u tome nije sprečio, ni da stigne do skoro 5 promila, ni da sedne na bicikl i vozi? Pa kako da ne trepćem!
Kad majka vrlo malog deteta mrda dupetom koje pri tom i nije ništa posebno, ali hajde, u kameru na televiziji, onako da joj je cela zadnjica zalepljena u objektiv, i onda o tome pišu mnogi, silujući čitaoce, mogu samo da trepćem jer izgleda nisam dovoljno savremena, šta li.
Ako se ljudi ne odvajaju od mobilnih telefona, fotkaju gde stignu i kreću u radijusu od 5 kilometara, kakvu to moćnu globalnu tajnu znaju i kriju kad neće da ih „čipuju“ vakcinom? Brate, reci da nećeš, da im ne veruješ, reci bilo šta drugo ali ne glumi Džejmsa Bonda…
Uvek tražeći rupe u zakonima umesto da jednostavno poštuju pravila, neprekidno u nadmudrivanju sa životom i ostalima, upadaju u probleme i naravno da krive sve osim sebe.
Pretičući kolonu na autoputu preko pune linije uz „gaženje“ po sireni, nadaju se da ih neće snimiti kamere, umesto da se uplaše da će ubiti sebe, nekog ili i druge i sebe.
Pod slavljem podrazumevaju isključivo vreme kada se prežderavaju i nalivaju alkoholom, često praveći budalu od sebe, uz alibi da čovek mora ponekad i da se opusti (a to ponekad je baš često), da sutra nemaju neke naročite obaveze. A srce nema pauzu, ili radi ili stane…ne treba ga gurati ka ovom drugom jer je to tačka konačnosti.
Trepćem kada spoznam koliko je laži, tračeva, nabuloznih priča, sve samo da bi sebe neko istakao i učinio bitnim, pažnje vrednim, ma kakva ona bila.
Trepćem kada vidim gde je ovaj svet otišao, ne i stigao jer ovo nije nešto što se postiže, naprotiv, posledica je nedostatka truda, rada, vrednosti, razmišljanja, logike, racionalnosti, morala…
Trepćem pred bezobrazlukom kad vidim kako bacaju smeće po ulici. Zovu telefonom i maltretiraju nekom robom i uslugama iako im je rečeno da nema potrebe da komuniciramo. Prelaze ulicu mimo pešačkog prelaza i ćaskaju na mobilnom telefonom, a idu brzinom odgovarajućom za pešačke staze negde daleko od saobraćaja.
Šta ću, trepćem. Ne znam drugačije.
Dok se na TV ekranu smenjuju ogromne bespotrebno gole sise raznih starleta, tekstovi na sajtovima krcati rečenicama koje počinju sa „ostvarila se kao majka“, „ostvario se kao otac“, „grme“ izgledom, melju prelepotice i prepametni zbog kojih nam je zemlja u šoku, ili u suzama, neverici i tome slično, narod trči od jedne do druge akcije bez gledanja u rok trajanja i stvarnu cenu po kilogramu (jer je akcijska ponuda data za 100 grama)…
A te akcije, pa eto nama još treptanja! Kad nesto sa 5 hiljada pojeftini na 7, ili sa 299 na 298 dinara, kako ne zatreptati, makar par puta?
Još ako su koristili internet za prevod naziva proizvoda, eto nama komedije! Razmišlja li iko ili radite po inerciji, uz minimum angažovanja ičega, mozga posebno?
Dok mi se inboks puni linkovima sa virusima na koji se navukao zabrinjavajući broj pametnih ljudi, jer je nekom, eto, stalo da narod maltretira, a ne razumem kakvu korist ima od toga što će nekom brisati podatke, uništavati uređaje i šta već…
Dok gledam kako se kultura, umetnost, sistem tradicionalnih vrednosti i odnos prema drugima pun ljubavi, brižnosti i poštovanja urušava munjevito i nasilno, kako nevaspitanje, vandalizam i bezobrazluk uzimaju maha i postaju vladari prostora i vremena…
…trepćem li trepćem.
I govorim sebi: ne trepći, samo ignoriši. Živi svoj život po svome…
Trep, trep i dosta. Posle se nasmej. Šta drugo?
