Kako to misliš, ne samo da je znaš nego je i poznaješ?
Upravo tako. U mojoj glavi postoji razlika između znati nekoga i poznavati ga. I onda u okviru te dve kategorije imam i podgrupe, ali to je već druga, duga tema.
Pa zar to nije isto ili bar slično?
Jeste, upravo ta sličnost je problematična.
Ti u svemu vidiš problem.
O ne, nikako, samo vidim kako to verovanje pravi probleme.
*
Znam ja nju. Mislim, ona nema blage veze ko sam ja, ali zato ja nju znam. Videla je sto puta na televiziji, kako da je ne znam.
Realno, mogu da kažem i da je poznajem. Sve sam o njoj pročitala, pažljivo slušam šta ljudi pričaju. Naravno da je sve to istina! I logično da je onda i poznajem.
Mogu da kažem i verujem šta god hoću. Samo što time i sebe i druge dovodim u zabludu. Sve dok je bezazlena, odlično. Nezgoda je kada se oslonim na nju pa tresnem…
*
Bogo mili, da se ne lažemo ja ni sebe samu ne poznajem onako baš i iskreno. Ali verujem da se poznajem bolje nego što me poznaju drugi. Neke od njih znam, ali stvarno, ne ono ime i fizionomiju iz par slučajnih susreta nego u paketu sa „zdravo, kako si, šta radiš“.
Ali, kad eliminišem tu moju potrebu da filozofiram, i upetljam se kao pile u kučinu (nikad nisam videla pile u kučini), onda bih mogla da kažem da samu sebe – poznajem.
I još neke ljude s kojima se viđam namerno. Delimično i one koje srećem samo slučajno – upravo zato što ih poznajem. A volela bih da ne znam ko su.
*
Znam ja mnogo ljudi. Isto kao i ti. Doduše, mnogi su stotinama i hiljadama kilometara daleko od nas, ali znamo ih. Neke bismo voleli da poznajemo, neke ne.
Odnosno, bilo bi lepo (ili ne bi) da ih za početak – upoznamo. Da uđemo u bližu komunikaciju sa njima i odmaknemo se od onog – znam ko je to.
Mogu nekog da znam i poznajem, moguće je i samo ovo prvo, ali samo ovo drugo nije moguće.
Mi znamo štošta jedni o drugima, i istine i iskreirane priče, ali da bismo nekoga zaista poznavali, za to nam je potrebno mnogo susreta s tom osobom, mnogo razmenjenih reči, emocija, situacija.
*
Pa čak ni tada (bori se filozof u meni i mora da kaže) nismo sigurni da nekog stvarno poznajemo.
Koliko puta smo bili iznevereni, razočarani, prepadnuti, uvređeni, nečijim rečima i postupcima.
Mislila sam da ga poznajem, a on je u stvari…Verovao sam joj, a ona je zapravo…
Dakle, izgleda ne poznajemo dobro neke ljude oko nas, inače bismo izbegli neprijatnosti.
Ali i – srećom ih ne poznajemo dovoljno pa mogu da nam prirede izneđenje, obraduju, razneže.
Ima i onoga: šteta što se nismo ranije upoznali! Neki ljudi zaista zaslužuju više prostora u našim životima ali ih ne upoznajemo ranije, pa kad shvatimo kakvi su, bude nam žao.
Znam ko je ona. Ali nju ne znam lično, pa je time ni ne poznajem.
Poznajem je, dakle ne samo da ona zna da postojim nego između nas dve postoji odnos, komunikacija, saradnja, određeni broj sati, dana, godina pa i decenija druženja, poštovanja, voljenja.
*
Znaš ga? Pa što me ne upoznaš s njim?
Pa ne znam ga tako. Mislim, znam ko je, kako izgleda, šta voli, ne voli, radi, ne radi, gde je i s kim.
Kako onda ne možeš da nas upoznaš?
Tako što u stvari samo znam mnogo o njemu, ali ne znam ga zaista. Kad kažeš njegovo ime, znam na koga misliš, ali da me sretne na ulici ne bi mi ni klimnuo glavom…
Misliš, ne znaš mnogo o njemu ali veruješ da znaš? Jer, svoje znanje baziraš na pričama, a priče su jednostrana viđenja ili proizvod nečije mašte i češće nego što misliš.
*
Ona mene poznaje, ali stvarno. Ne moram ni da otvorim usta, već zna šta sam htela da kažem. Ma, može biti i stotinama kilometara daleko, neka bubica u njoj proradi i tačno zna u kom trenutku da mi pošalje naizgled bezazlenu poruku: kako si?
Po pravilu, ne najbolje. Nemam pojma kakva je to povezanost, ali nebrojeno puta se desilo da se posle nedelja bez kontakta, zovemo istovremeno, osećajući da je nešto drugačije a razgovor neophodan.
E to je kad neko nekog baš poznaje.
Često tako ne poznajem ni sopstvenu decu. Sve mislim, znam im svaki udah, a onda me iznenade. Najviše kad mislim da nešto ne umeju, ne žele, nemaju interesovanja i volje, pa ispadne da su i bolje i zrelije i pametnije nego što mislim. Pusta majka, sve misli da su i stvarno deca, nesvesna da to jesu samo činjenicom da sam ih rodila ali ne i uzrastom.
*
Volim ja i kada se uverim da druge ne poznajem dovoljno. Ozare me svojim postupkom, rečima, razumevanjem. Svi mi imamo tako neke ljude s kojima nismo preterano bliski, a za koje život pokaže da mi njih i oni nas zaslužuju više nego drugi koje smo smatrali dragim i dragocenim.
Ma, sebe često iznenadim. Nekad prijatno, nekad neprijatno. Ali, sebi lako oprostim, jer znam kako se i iz čega rađaju moje misli i, često ishitreni, postupci. I to me ne boli, iz toga učim.
Ali, kad te neko neprijatno iznenadi, izneveri, proda i kada je jasno da nema nazad, čoveku bude žao što je mislio da je tu osobu poznavao. Što mu je bliža, to više boli.
Eh, da sam ranije znala da te ne poznajem dovoljno!
Čuj, poznajem? Što uopšte znam ko si?
*
Nego, da li ti nju poznaješ, ili je znaš, šta kaže taj mudrac u tvojoj glavi?
Nemam pojma, ne znam za koga pitaš. Ako me poznaješ dovoljno, onda znaš da volim te jezičke začkoljice koje nam prave zavrzlame. I zar je to uopšte važno ako je ona dobar čovek?
Pa, ako se namesti da se upoznamo, divno, ako ne – toliko ljudi još treba da upoznajem. Počev od sebe. Jer, nikad nije dovoljno. U tome je lepota ovih naših životića.
