Prvi sneg! Jao, što je lepo! Fuj!
I stojiš u mekoj benkici, sa šoljom toplog čaja sa cimetom i gledaš s osmehom kroz prozor prve pahulje…
Bih ja, ali od hrpe veša koji čeka da što pre bude ispeglan i raspoređen po ormanima ne mogu da priđem prozoru. Nemam gde ni čaj da skuvam, sve ringle su zauzete obrocima, neki već pitaju kada će ručati. Od svega iz idealne slike imam samo mekanu jaknicu na sebi, doduše pristojno flekavu od svakodnevne miline…
Da li sam ikada volela sneg? Naravno! Tri puta u životu: kada sam ja bila mala, kada je starija kći bila detence i kada je to bila mlađa. Za ovaj jedan život, čini mi se, dovoljno.
Jeste, lepo je sankati se, spuštati nizbrdo. Ali me ono penjanje do vrha staze uvek pomalo nerviralo. Ako je neko sa dve krajnosti, onda je to – sneg.
Lep kada je taman za pravljenje Sneška i grudvanje, grozan kada je voden i mekan. Divan kada možeš a ne moraš nigde da ideš, strašan kada se promrzao lomataš po neočišćenim trotoarima.
Teško je ići na posao kada veje, čekati prevoz ili čistiti automobil i parking da bi se odvezao do posla, svestan da neki majmun vreba tvoje očišćeno mesto čim zamakneš za ćošak. Ali je lepo imati posao uopšte, i ići na radno mesto ma kakvo da je vreme. To što iz toplog doma možeš da uživaš golišav u pogledu na prelepe pahulje a nezaposlen si, uopšte nije čarobno.
Što se mene tiče, zahvaljujući novoj tehnologiji, dobar deo posla mogu da uradim a da ne mrdem iz doma. Kada imam šta da radim uopšte. Ali to je već priča bljuzgavija od ovog u šta se u gradu pretvara ovaj prvi sneg.
Nesumnjivo, van zona kojima vlada smog, beo je i lep. I ako se nekome učini da ljudi tamo, zbog te zimske lepote, žive kao u bajci, u zabludi je. Kao što grešimo kada zavidimo onima koji provode život uz obale mora, jer se oni u tom plavetnilu u deceniji ređe okupaju nego mi tokom najkraćeg letovanja.
Gde god da si, ako nisi na godišnjem odmoru, čeka te niz dnevnih rituala bez kojih se ne može. Samo ako si dete možeš zaista da uživaš. Ako si mnogo mali, u tome ti pomažu roditelji, bake i deke. Ako si veliki, tu su drugari.
Kad bih lipsala od sankanja sa mojim curama, vađenja snega iz nogavica i rukavica, padova i proklizavanja, u pomoć mi je priskakao moj otac. Ni sa 70 godina nije mu bilo teško da vuče dvoje sanki i dva skoro nepokretna deteta od debelih šuškavih odela i prateće vunene opreme. I da leži s njima u snegu i pravi figure. I Sneška, naravno. Mada, njemu za njih ništa teško bilo nije.
Meni teško za mene. Recimo, da očistim auto. One godine kad je zbog snega bilo i vanredno stanje, toliko mi je dugo auto bio zatrpan da sam zaboravila gde sam ga ono beše parkirala.
Jer, zimi ne volim baš da vozim. Ni moj muž ne voli. Nevolja je što ćerka voli. Zato što se nas dvoje jesmo zatekli nemoćni u saobraćaju na snegu, kada auto ide ne gde ga usmeriš nego gde on hoće, a ona još nije to doživela. I nadam se da neće. Manje zbog štete na autu, mada i zbog toga, a više zbog traume.
Ima onih koji voze se letnjim gumama na točkovima. Obrišu samo mali deo stakla i vire kroz njega kao u podmornici. Kako znaju kuda idu, pojma nemam. Možda i ne znaju nego se uzdaju u sreću. Pa naprave karambol. Džaba da poštujete sva pravila bezbednosti, kada vas onaj koji to ne radi razvali.
Ne vrede vam ni čizme sa odličnim đonom za sneg, ako je ispod njega led. Jer ulice čiste retki. U našoj zgradi, nas četvoro, dvoje komšija, moj muž i ja. Ostali, a posebno podstanari, prava gospoda. Ne znaju da biti podstanar nije isto što i boraviti u hotelu. A i tamo odakle su došli, tamo izgleda sneg ne čiste, šta li…
Meni je svejedno. Klizam još uvek odlično. I kada bih pala, znala bih kako da to uradim a da ne moraju da me skupljaju sa ulice. Nego mi žao onih koji nikada nisu naučili da uživaju u ovom zimskom sportu. Pa kad padnu liče na razvaljene lutke.
Jeste, divno je kada dođe veče, u sobi mirišu sarma i vanilice, toplo je i ušuškano a ti gledaš kako se lagano spuštaju bele pahulje. Uvek me oduševljavalo kakvih su sve oblika, kada se zagledaš u njih. Kakvu lepotu priroda stvara!
Da se ne lažemo, i pored te čarolije, i dalje uglavnom ne volim zimu. Sve me steže i guši, ta silna garderoba na meni zimogrožljivoj, to što su prozori zatvoreni, dan kratak, obuća mokra i štrokava. Što mi treba onoliko vremena da se obučem, što mi je radijus kretanja smanjen, izbor svežeg voća i povrća sveden pa proizvode koji imaju ukus plastike, jer priroda spava.
Iz iskustva znam da ću 1. januara ustati ista, nimalo lepša, zgodnija, veselija, aktivnija, odlučnija, pametnija, pa mi leptiriće u stomaku ne budi na dolazak dana praznovanja.
Ne volim, ali mi je sasvim u redu kada u decembru pada sneg. Vreme mu je. Ako bih mogla da biram, moj izbor bio bi onaj pravi, čvrsti i zaista beli sneg. Ne ovaj što izgleda dronjavo, ne ovaj sivkast i ovoliko voden.
Dragi snegu, ili padaj pošteno ili ne dolazi. I ti zimo, nemoj tu da nam glumiš proleće. Jer će nam posle stići i kilavo leto. Ili jesi zima, ili nisi.
Gledam sneg na krovovima. Razmišljam kako bi bilo čarobno da sve u životu ili ne radimo uopšte ili radimo do kraja, kako treba, iz sve snage i punog srca. Možda nam onda i sneg bude nešto normalno. Možda ga pet zavolimo kao kad smo deca bili…
Ma, nema šanse! Mada, nikad ne reci nikad…
