Razmišljam o godinama kada nismo analizirali gene, brojali krvna zrnca i kritikovali svaki postupak i svaku reč. U igri se delili na dve ekipe, uglavnom svaki put u drugačijem sastavu. Užinali zajedno i šaputali jedni drugima na časovima, bez obzira na to kako smo se oblačili, koju smo muziku slušali.
Razmišljam o godinama u kojima razlike nisu bile povod za podele. I vremenu sadašnjem, kada dozvoljavamo da se delimo stalno i zbog svega.
*
Toliko je malo dovoljno da prestanemo da se obraćamo jedni drugima. Ne samo to što o bilo čemu mislimo drugačije, nego i kada samo pomislimo da nekom ne otpada glava od klimanja u znak odobravanja nama i našim mislima.
Od toga da smo se svima ljubazno javljali čak i ako se ne znamo ali se srećemo u zgradi, ulici, školi, poslu, stigli smo do tačke u kojoj gledamo jedni kroz druge i pravimo se da se ne vidimo.
*
Ne čeznem ja za onim kad te neki stariji (da se ne lažemo, često i dosadni) komšija zaustavi i smara pitanjima: kako je mama kako je tata gde si krenula kako je u školi…bla bla bla.
Jesmo nekih godina možda bili i preterano prijatni jedni prema drugima. Sve onako fini, na note. A kad bismo okrenuli glave jedni od drugih – druga priča.
Nisam nikada bila opčinjena duhom zajedništva i tim da smo svi divni i jednaki. Potiho bih gunđala da onaj ko pegla zadnjicu za stolom i uči ne može biti jednak sa onima kojima je cilja da u životu prolaze.
Ali, sve to mi nisu bili razlozi da se delimo.
*
Nekako volim to što nismo svi isti. Meni je to lepo. Često i zanimljivo.
Svašta pametno možemo da čujemo od drugih. Čak i kada nam zvuči glupo. Zato što nam otvori neka druga vrata spoznaja.
Mnoge stvari s kojima nismo imali dodira, a činile su nam se nezanimljivim, dobiju divan kolirit ako nam ih neko približi i bliže ih upoznamo. Recimo, svidi nam se film čiji naslov nas je odbijao. Zavolimo muzičara koga smo izbegavali samo zbog jedne pesme, a druge nismo čuli.
Ne moram ni da kažem uvek šta mi je na pameti i kakvi su mi stavovi, ako nazirem lavinu ubeđivanja da sam na pogrešnom putu. Posebno uz aneks da su ti drugi samo i jedino u pravu.
*
Ipak, ne mogu da ne vidim, ne čujem i zanemarim. Jer mi u glavi pleše pitanje: Koliko je daleko dan kad mnogi neće imati nikoga ko će im reći „zdravo“ i kome će se oni javiti?
Posvađao se narod i s nepoznatima i poznatima. Krenuo preko familije, komšija, boljih od sebe, drugačijih. Posvađali se ljudi i sami sa sobom: svojim sistemom vrednosti, nerealnom slikom o sebi, željama i mogućnostima.
Nije da se potresam, ma nikako. Samo mi je nekako žao što ljudi žive u nekoj svojoj zamaštanoj istini u kojoj imaju sva prava i alibije ovog sveta, i baš ni jednu jedinu obavezu. U toj njihovoj čaroliji isključivo oni sve i najbolje znaju, i nemoj da bi iko pomislio drugačije od njih. Sve moraju da znaju, o svemu da imaju mišljenje i normalno, komentar, podrazumevano negativan.
A godinice se nižu…ode životić časkom. Gde si bio, šta si radio? Eto, sa svima se zavadio. I onda, kako se nekad govorilo, „dođe maca na vratanca“. Ti bi još samo jedan krug, ali nema, to da ima vremena, to su te slagali.
*
Jednako kao i pre, za mene besmislenih, sukoba na ovim prostorima, ne pitam da li se i kako ko krsti. Zašto bi mi to bilo bitno? Ili mi prijaš kao čovek, ili ne, to je jedina podela u mojoj glavi.
I zašto bismo na osnovu odgovora na niz pitanja ljude proglašavali bliskima ili ih trajno odbacivali?
Vakcinisan? Koliko doza? Koje? Ako ne, zašto?
Trčiš? Zašto? Gledaš fudbal? Zašto ne košarku? Šta će ti sport? Šta će ti život bez sporta?
Ako voziš auto zašto, ako ideš peške, normalno da je pitanje: zašto?
Imaš muža, nemaš, imaš dete a zašto ne decu, nemaš decu a zbog čega ne?
Jedeš meso, ne jedeš slatko, jedeš samo povrće, zašto ideš u pekaru?
Sviđa ti se ona serija, koja ne valja, gledaš tu bljak emisiju, voliš tu groznu pevaljku, živiš u tom smrdljivom kraju…
Što ne jdeš kad si mršav, ali i zašto jedeš kad si debeo? A takav si jer ja tako kažem, dakle, to je istina.
Kako možeš da voliš more, otkud toda voliš planine, nisi baba da ideš u banju…
I onda krene: znaš li ti da je jedan (nikad nema ime) od nekih mojih (takođe bezimeni) tamo negde (omiljena lokacija) video/čuo/pročitao…i krene da se frlja usput pokupljenim rečima i mislima, lomi jezik, tačke nema i ne odustaje…To sve pouzdani izvori, a sigurnost doktora nauka, u realnosti obično bez te titule, najčešće i bez akademskog obrazovanja i posebno elementarnog znanja iz oblasti koja je povod.
Pa se to naljuti, izvređaju se međusobno, umešaju i sve ostale teme koje nemaju blage veze s onom prvom, krenu pretnje i…E pa ne znam, nekako me mrzi da pratim dalji razvoj situacije.
Tek, kasnije primetim da se prave da se nikada nisu ni sreli, bilo u stvarnom, bilo u virtuelnom svetu.
*
Potpuno svesna da niko ne može i ne treba da bude po meri svih, toliko je različitih kriterijuma da to i nije moguće, velo sam zadovoljna malim, ali pouzdanim brojem ljudi u mom malom svetu.
Dobar dan poželeti ostalima mi je sasvim u redu ali i dovoljno. Jer znam šta posle toga sledi. A nepotrebno je, stvarno.
Tražim sličnosti koje nas spajaju a ne različitosti koje nas udaljavaju. A i nekad je dobro ćutati…da ne bismo umukli zauvek jedni za druge. Ko ume, taj će da pročita nenapisano i ono između redova.
