Motivisana realnim dešavanjima u glavama svih nas 40+, poraženih činjenicom da, ma kako bili obrazovani i sposobni, nismo nikome više potrebni, ali i iskustvom sa sitnim i krupnim ološem koje niko ne kažnjava a koji nas maltretiraju do krajnjih granica, jer smo naivno verovali u dobrotu i pravdu, nesvesni da su to izmišljene kategorije na ovim prostorima
Još jedno lenjo nesvesno jutro. Tišina. Zaglušujuća. Iako se čuje i cvrkut ptica i zvuk motora, ćaskanje dvojice komšija o ceni goriva baš ispod naše, širom otvorene terase. Iako iz televizora, po običaju, dopire šarenilo tonova jutarnjeg programa, ipak je tišina. U glavi.
Bez pokreta. Prvi gutljaj mlake kafe. Nesvesno uključivanje mobilnog telefona i nemo tumaranje po mrežama i sajtovima sa kobajagi vestima. Kliktanje bez smisla i reda po neurotičnoj navici i bez grama interesovanja.
Susret sa talogom soca. Dobro, sad bih mogla i da ustanem. U stvari, ne bih mogla ali bi bilo lepo i korisno. Ruke i noge su mi teške kao betonski stubovi. Zašto bih se pokretala?
Hajde, možeš ti to, šta ti je? Umivanje, pranje zuba, jutarnje tuširanje. Možeš ti to. Možeš.
Vučem se sporo. znam, moram. Sve je uredu, evo, radim ono što očekujem od sebe. Pusti tuš ledene vode. Prija, zar ne? Očešljaj se. Stavi kremu na lice. Tako. Ne, ne oblači opet pidžamu!
Muvam se centimetar levo i desno, napred i nazad. Šta bi bilo lepo danas da uradim? I sekund kasnije: čemu i zašto bih išta radila?
Sedim i uz treći decilitar kafe, sada razblažene do bistrine koka-kole vodom iz čaše, držim papir i olovku u nameri da napravim sebi spisak nekih obaveza. Bilo kakvih.
Crtam krugove i cvetiće. Šta bi psiholizi rekli, što su mi ovolike latice i zašto svaku liniju prevlačim najmanje pet, šest puta? Za početak, napišem dan i datum. Pa podvučem. Dva. Tri puta. Tako. Idemo dalje.
Šta danas treba da uradim? Glasić koji neprekidno ponavlja „ništa, čemu, zašto, ne mrdaj, ne diši“ čini me nervoznom pa počinjem da klimam stopalom leve noge koja je prekrštena preko desno.
Evo pišem. Ovako.
Treba da skuvam nešto za ručak. Da li? Šta ima od juče? Ima li neke svrhe osim što će da se vuče tri dana po frižideru? Okej, smiri se, dakle – svukaj ručak, izvadi iz zamrzivača šta treba, pogledaj u frižideru čega ima i kreni.
I dok se bakćem iznad šporeta osećam se nešto bolje. Nešto radim. Nečemu služim. Imam smisao.
Trenutni elan me pokreće da pogledam ima li veša za pranje. Pregledam ga i slažem, skidam fleke koje primetim, uključujem mašinu. Dobro, eto još nečega za danas – okačiti veš da se suši.
Hodam po stanu i skupljam i slažem sve na šta naiđem a da nije na iole logičnom mestu. Povremeno bacim pogled na laptop i misli mi odlutaju na posao. Ima li danas nečega što bi valjalo završiti? Ili sam po staroj dobroj navici „sve što možeš danas ne ostavljaj za sutra nego uradi odmah“ sebi napravila dovoljno slobodnog vremena za – za šta?
To kretanje tela me pokreće i iznutra. Molim se u sebi da nije samo na kratko kao što se u poslednje vreme često dešava. Da mi snage brzo nestane, volja i želja ispare i ostanu samo tišina i nepomičnost…
*
Teram se do popodneva da nešto radim. Mučim sebe maksimalno u strahu da ću se predati. U stomaku mi je rat, sukobljaju se moje misli jedne sa drugima, biju bitke do iznemoglosti šta da uradim.
Uzimam papir na kom je već solidna lista glupavih obaveza tipa „složi veš u fioke“. Mislim, napisala bih ja i nešto ozbiljnije, ali šta?
Znam, treba da sastavim spisak mailova koje moram da pošaljem i telefonskih poziva koje treba da obavim, ma kako da završe. Ali, ali. Nije da to već nisam radila, epilog znam i odvratan mi je.
Ja se stvarno ne pitam, vidi sa Perom, on zna. Žao mi je ali stvarno nemamo ni jedno radno mesto. A što ne pozoveš nekoga da urgira za tebe? Puni smo, treba da otpuštamo. Da smo znali pre tri meseca da tražiš posao, ali sad, e sad je kasno…
Bla, bla, bla. To se lepo kaže – nisi nam važna ni potrebna. Ne laže se. Jer taj Pera uputi na Lazu a Laza na prvopozvanog i krug je zatvoren. Zjape prazna radna mesta, dan nakon što zovem vidim nove zaposlene, znači moglo je da se nađe mesto i za mene, nego se nije htelo.
I to me poražava, to kako ljudi lažu. I još više koliko sam naivna.
Nije meni problem da sama sebi smislim posao, kad je nekom glava rasadnik ideja, znanja i veština, gladi neće biti. Ali, čovek bi malo više od tanke nule.
I zato – okrećem list, ispisujem samo ime meseca i nižem imena koja bi trebalo da, opet, podsetim da postojim. U ustima osećam ukus gorčine koliko sam sama sebi odvratna zbog tog moljenja…
Pojačava se mislima o raznim stvarima, nekim nepravdama, otimanjima, mržnji, nevaspitanju, bahaćenju, lažljivcima kojima smo okruženi a na koje me Univerzum usmerio i ne mogu od njih da pobegnem, ne daju.
*
Da li da odem u teretanu? Hoću, ali ne mogu. Neće noge ni korak da naprave. Da zakažem bar frizera? Ma jok, sledeće nedelje. Da umesim neki kolač? A šta ću sa onim od pre par dana?
Srećom, mašina je završila pranje veša, i imam celih 5 a možda i deset minuta posla…
Bilo šta, samo da mozak okupiram ičim što me ne ledi, samo da ne uspem da se čujem kako se pitam kuda dalje, ima li išta smisla i uopšte, ima li više ičega?
*
Sedim. Ćutim. Jedva da dišem, tek koliko je neophodno.
Svašta mi je i pametnog i glupog prošlo kroz glavu.
Mogla sam danas da šetam, ali nisam imala volje ni do prodavnice da odem. Mogla sam da odem sa nekom drugaricom na kafu, ali nemam ni mrvu snage da pričam. Mogla sam toliko toga da uradim, makar počnem ili čak i završim, ali nisam.
*
Ima tako nekih dana koji dolaze posle niza životnih šamara, kada ne umem da ustanem. Kada ne želim ništa drugo osim da se skupim u neki ćošak, da me ne vide, da ne vidim, ne čujem, ne budem.
I kada postojim i kada govorim ne vide me i ne čuju, zašto bih se onda zalud trošila?
Nekog narednog dana uspem da se ispravim i krenem, ali ti udarci su sve češći i žešći i ja u strahu da ne puknem, izaberem da se zatvorim.
Znam sebe, kada prsnem ne mislim na posledice, strada sve oko mene, i ja ne marim za to nego razaram dalje, do kraja i nepopravljivo.
I sve me manje brine šta bi posle toga moglo da bude, samo mi je važno da tome dođe kraj. I da ovaj naš mali dom i moj voljeni čopor ljudi i životinjica ne strada…
A ja? Ćutim. Jesam a nisam tu. Postojim ali me nema.
To je tih nekih dana najbolje…
