Udahni, duboko, ako možeš. Tako da zaustaviću vreme na tren.
Podigneš ručnu i zaista živiš.
Jer nam nekako dani klize. Kao da od lenjog jutarnjeg protezanja odmah pređu u skakutavi mod trapavog detenceta i onda, odjednom, ode sunce put zapada.
Neki vreme računaju po danima u nedelji. Neki po datumima u mesecu. I jedni i drugi to povremeno čine pamteći rokove i neizbežnosti, ali između tih dana lelujaju.
Mislim da samo dugogodišnji penzioneri svakoga dana u svakom trenutku znaju koji je datum i dan u sedmici. Ne zato što su bistrije svesti nego su uporniji televizijski gledaoci, posebno jutarnjih programa na kojima nas najmanje svakih pola sata podsećaju šta gledamo, kog dana, meseca, datuma. Naravno, i godine.
Priznajte, mnogima je podsvesno još 2020-ta, ako ne i godina pre. Globalno nam je sve od tada zalepljeno u jedan totalno ludi dan nalik onom posle pijane noći ili pokvarene večere.
*
A tu su i puste svakodnevne navike i razni rituali. Vikendom idemo negde. U našem slučaju – u vikendicu. Subotom odlazimo, nedeljom se vraćamo.
Ako je vreme lepo a mogućnosti povoljne, napuštamo Beograd već u petak. Koji je, tog dana, od svitanja u našim glavama – subota. Proklizavamo i sledećeg dana sve misleći da je nedelja.
Ako se dogodi da imamo mogućnosti, recimo zbog praznika, da vikend produžimo na ponedeljak pa i utorak, nećemo se sastaviti do sledeće nedelje sto posto. Čas će nam sreda bit ponedeljak a tren kasnije petak.
Da li smo došli ili pošli, doručkujemo li ili večeramo, i kud se denuti kad te izuju iz satnica na koje smo navikli?
*
I ma šta da čini našu svakodnevicu, što smo stariji vreme nam brže prolazi. Što se više trudimo da ga usporimo, to nam više izmiče…
Kad si mlad ne retko izgaraš od nekog čekanja, a to nešto nikako da dođe. Čini ti se da nikad odrasti nećeš, da je to letovanje previše daleko jer se proleće odužilo.
I čas u školi kada nastavnik proziva traje kao cela nedelja, onaj što treba da zvoni mora da je zaspao. I nikad da stigne ta subota kad sa društvom ideš u skitnju, a i kada dođe kao da ju je neko smanjio, jer je prekratko trajala.
*
Samo da napuni 12. Kad će tih slatkih 16? Jedva čekam da budem punoletna. Položim vozački. Zaposlim se i imam svoje pare. Zaljubim. Rodim.
A onda i da to dete – počne da sedi, prohoda, nauči na nošu, počne samo da jede, spava celu noć, oslobodi se pundravaca u zadnjici i stekne radne navike…
Treptaj dva i odjednom je odraslo i samostalno. Nešto se dogovorilo sa danima i godinama, neko nam ih je ukrao.
Osećamo se prevareno. Nismo stigli dovoljno da budemo zaista prisutni u trenutku, da ga doživimo celim bićem, da znamo na šta smo ga i kako potrošili.
I tada se zaustavimo. Udahnemo. I čini nam se da je vreme stalo dok se u glavi film mota unazad…
Ali nije, naprotiv. Uesto da ga koristimo za ovo sada i ovde, mi se iz očekivanja da jednom nešto bude teleportujemo u ono što smo nekada čekali a sada je davno prošlo vreme. I tako opet dozvoljavamo da nam sati, dani, godine odlaze a da ih ni ne vidimo.
*
Znam ja kako mi vreme klizi. Često sam svesna i zašto je to tako. Nekad iz sasvim logičnih i prirodnih razloga – sve lepote i radosti života mislimo da proleću, jer su nam toliko dragocene da bismo da ih zauvek imamo u stvarnosti.
Nikad mi sunčani dani, oni mirni i porodični, kada sam okružena dragim ljudima, ispunjeni smehom i nežnošću, ne traju dovoljno.
Dani na moru su uvek prekratki i premalo ih je.
Oni ispunjeni zadovoljstvima i srećom jednako brzo odlaze.
I tu nema pomoći, takva je naša ljudska priroda.
*
Ali me muče lopovi koji nam kradu dane i godine, skretači pažnje i sistemi lažnih vrednosti.
Kad čovek mnogo toga želi, život je prekratak. Jedan mi nije dovoljan, ma, i pet bi mi bilo malo.
Rastrzana između potrebe da budem u toku sa zbivanjima oko sebe, pritisnuta neizbežnim susretima sa obožavateljima problema, tegoba i nevolja, u svetu ljudi koji imaju redovno problem za svako rešenje umesto obrnuto – dozvoljavam da mi jedu vreme. Čak ga ni ne žvaću nego gutaju velike komade. I nikako da se od njih uguše i nestanu…
Zabrinuti zbog boleština, ratova, globalnih pretnji raznim strahotama, mi svaki dan doživljamo kao tešku bitku da preživimo. Što se mnogo razlikuje ne samo u tom prefiksu – „pre“ već u značenju i njegovoj vrednosti u ovom našem jedinom boravku na planeti.
Tu je i mnogo ponuda i izbora. Da li da gledam film, pratim seriju, neki sportski događaj, odem u kafanu ili operu, na trčanje, u teretanu ili neki fast fud i nakrkam se maksimalno?
Toliko toga nam je u ponudi. I sve je nekako, ili mi se samo čini zbog godina, teže nego što je bilo pre par decenija. Kada nije bilo toliko informacija i šarenila.
Realno, niti ima potrebe niti načina da sve vidim, saznam, naučim, u svemu učestvujem, ispratim sve, svuda stignem. Obaška što je svuda gužva i jurnjava, i svi u nameri da utroše na štošta što manje vremena zapravo zaglavljuju i potroše neuporedivo više.
A tek more površnih, nebitnih, uvek besmislenih i često sasvim netačnih informacija koje nam samo na prvi pogled ne jedu dane – tek ponekad po minut, dva, samo da pogledamo, ništa više. I tako sto puta na dan, na sat. Kad se sve sabere, lepo parče života nam kradu.
*
Pa biram da stanem i udahnem. Zato što me hvata panika od ludosti na koje gubim vreme. Zbog straha što mi dani od prvog srka kafe do padanja u krevet nestaju kao u magnovenju, i ne mogu da shvatim na šta sam ih potrošila.
Nije mi bitno koji je dan i datum. Neću da se osvrćem na kalendare i brojeve. Plaše me.
Želja je previše, ali se nema kad. Neke su ostale zaglavljenje u proteklim godinama, i jeste, kao malo dete sam, lupala bih od besa nogama u pod što ne mogu da ih vratim i mudrije potrošim.
Ali, šta sad. Idemo dalje. Skupiti snagu. Sabrati se. Udahnuti. Uključiti se u sebe i svoje postojanje i okrenuti leđa svemu što zapravo i ne treba da nas se tiče, kada niti smo to tražili niti možemo da ga promenimo.
*
Udahni. Duboko. Tvoj život. Tvoje jedino postojanje. Jer, ovaj tren sada već je u narednom prošao.
