Kad pogled potamni, kad se utiša osmeh, lice izgubi boju – prikrao nam se strah, jedan ili više njih.
Oduvek ih je bilo. Ali, nešto su se namnožili poslednjih meseci (lakše mi je da tako definišem nego da napišem da je reč o godinama, lepše zvuči).
I svako se s njima bori drugačije. Nema tu dobrog ili lošeg načina. Stoji da su neki manje a drugi više štetni. No, i tu postoji ono – kako kome. Što mene pokreće, tebe blokira, i obrnuto.
Često me pitaju plašim li se i ja?
Iskreno, sve manje, bez obzira na sadržaje koji nam se utrpavaju u dane.
A ti, plašiš li se? Čega? I zašto?
*
Neki se plaše bolesti, one koja može da okrene naopačke svakodnevicu, otme nam nekog dragog, ugasi nas. Onemogući nam da radimo, budemo samostalni, aktivni, živimo kao i pre.
Plašimo se ratova, ubijanja, gladi, nedostatka novca. Strah nas je svakog povređivanja koje nam zauvek može promeniti živote. Plaše nas i samoća, mržnja, vikanje, pretnje.
Kada se ružne stvari dešavaju „tamo negde“, nama bude žao ljudi, na kratko se zabrinemo, ali mirno spavamo. Ipak je to daleko od nas…
Ako se taj problem preliva po ostatku sveta i pravi vrlo lošu, i po predviđanjima katastrofalnu posledicu, mi i dalje žalimo ljude „tamo“ ali nam je sad već žao i nas ovde…
O, kakav je blagoslov biti neobavešten! Da li je to danas moguće?
*
Mislim da nije. Možda ako se skroz distanciraš od ljudi, hodaš ulicom sa čepićima u ušima, živiš od nekog „vau“ nasledstva i ne moraš da radiš. Dakle, nemoguće je.
Jer, problem se uvlači u svaki i detaljčić naših života. Čak i kada štošta izbegneš da čuješ, ima neka krivina gde će te problem sačekati. Tako su mnogi širom planete sada saznali čemu sve nafta služi, zapravo, kako ne postoji ništa što može bez nje.
Osim da dišemo. Ali, to za ono što smatramo danas normalnim životom, ipak, nije dovoljno.
*
Ne plašimo se samo mi na ovim našim prostorima. I nije nas strah ni manje ni više nego što je druge, od nas udaljene ljude, bogatije, one koji žive sigurnije, nemaju iskustva sa neizvesnošću, nestašicama, gladi, ratovima, masovnim iznenadnim odlascima.
Ponekad je to strašno, i na ovim geografskim širinama bogato iskustvo, dragoceno jer kad krene haos, lakše i brže se snalazimo. Poznat nam „teren“, pojava znana kao „daj mi brašna, soli i vode i eto meni hrane“.
Ali, ima i svoje loše strane. Naša ozbiljno nagrižena psiha nema slobodne periode da se oporavi, ponestaje snage da se izdrži i, zaista – dokle više?
I da ima snage, čovek jednostavno više neće – da ne može da planira dalje od ove nedelje, da stalno mora da razmišlja na sve moguće najgore opcije, od kojih se bar jedna i desi, da preskače preko prepreka, razmišlja o raznim nemanjima i nevoljama.
Čovek hoće da se slobodno kreće, oseća sigurno, da zna da će kad radi i da zaradi, time ima osnovno i malo preko toga, za uživanje u druženjima, susretima, upoznavanju novih prostora, u muzici, kulturi, novim iskustvima.
*
Koliko je zaraženih, umrlih, vidi novi virus, nova pandemija, ljudi ubijaju, ljude ubijaju, sankcije, nestašice, cene koje đipaju kao na trambolini, kupiti ili ne, gomilati hranu, odeću, novac, imovinu, ili kulirati verujući da je sve samo paničarenje…
I zilion pitanja u glavi koja počinju sa: Šta ako…
Neki koji se pitaju i odlučuju, imaju moć ili su samo stručni za određena pitanja neprekidno, smrknutih lica, obaveštavaju ljude iznoseći trenutne i očekivane „istine“. Iznose prognoze šta nas čeka, sve crnje od crnjeg.
Optužuju se, vređaju, koriste razne „no-no“ tehnike, glumeći principijelnost odlukama koje donose ih negiraju…
Ovi naši prostori, mali i, da budemo pošteni – nebitni, prate kako im se velike sile obračunavaju iznad glava. Niti možemo da utičemo, niti da menjamo. Ne vide nas, ne čuju, zapravo im nismo važni.
*
Eto razloga da se plašimo. Nevidljvi smo i u dobru i u zlu. Prvo je tužno, drugo izaziva strah.
Veliki, kada je njima potrebno, grabe šta stignu i koriste sve što mogu. Uglavnom sebični, misle samo o sebi. Pod plaštom finoće i bezgrešnosti, nemaju nikakav problem da sebi podrede sve druge.
Svet je oduvek povremeno, na duži ili ređe kraći period, posrtao, zaustavljao vreme i živote ljudi u mraku.
Ovo poslednje potonuće satkano je od virusa koji je ubijao koga je stigao, i ratova – i onih o kojima svi pričaju, ali i drugih, ne manje strašnih, koji nemaju uticaja na živote velikih pa su manje bitni.
Ljudski je brinuti za sebe i bližnje. Prištedeti. Odreći se onog što nije neophodno. Sve prebaciti u mod pukog preživljavanja.
I plašiti se da će se i bez toga ostati.
*
Neko se plaši da više neće imati tri nego samo jedan privatan avion, drugi je u strahu da neće moći deci da kupuje voće.
Jedni brinu da će kućicu od 500 kvadrata sa olimpijskim bazenom morati da zamene za straćaru sa samo deset soba. A ima i onih kojima ponestaje novac za životno važne lekove.
A ima i onih koje je strah da će, ako pobedi druga strana (ma koja i ma gde bila) izgubiti moć, dok ima ljudi koji se plaše da ostanu bez tog jadnog, napornog i loše plaćenog posla a time i bez one jedne vekne hleba dnevno.
*
A ja?
Kako kad. Nekad se plašim, ali ne mnogo, ili bar ne ni približno kao drugi.
U materijalnom smislu nemam puno, a moje ogromno bogatstvo u nečemu drugom mi niko ne može uzeti.
Odavno sam naučila da nema potrebe da brinem o globalnim tegobama. Kako mogu sebe i najbliže da zaštitim? Razmislim i delam, i to je to.
I razbijam strahove. Verbalizujem ih u susretima sa sličnim ljudima, pa nam svima bude lakše. Ispraznimo se i posle se smejemo.
I verujemo samo našim, široko otvorenim očima. Krećemo se, obilazimo prepreke ili, ako je moguće, ignorišemo ih. Usmereni smo na ono lepo, ima ga u izobilju i pored svega.
Možda i najvažnije – od svih mogućih gubitaka i siromaštva, najviše se trudimo da ne izgubimo sami sebe i jedni druge, da nam ne osiromaše srca i duše.
I zato – čitam, pevam, pišem, pričam, smejem se, grlim…
A kad zatreba, zastanem i duboko dišem. Radujući se nebu i zemlji i tom vetru, cvrkutu ptica.
Radujem se životu.
I prestajem da se plašim.
